„Крајње неизвесно је колико ће наредне зиме, у периоду када је и најпотребније, бити транспорта овог енергента са руских налазишта до европских потрошача“, упозорава стручњак за енергетику Милош Здравковић, указујући на кривицу европске политичке елите, у чијим рукама је кључ решења овог проблема.
Или, боље да кажемо, која никако да се одупре настојањима САД да смање доток руског гаса ка европским потрошачима.
Зашто су САД бациле око на Африку
„Сједињене Америчке Државе, које су пре пет година започеле вађење гаса иновативном али скупом фракинг методом (убацивање у подземље великих количина отровних течности), успеле су да производно надмаше домаћу потрошњу, од око 720 милијарди кубика, тако да су САД први пут постале нето извозник гаса. Уз то, САД су и највећи произвођач гаса на свету. Зато стратези у Вашингтону припремају моћну америчку индустрију за освајање најперспективнијег, афричког тржишта природног гаса, које у овом тренутку троши свега 5,4 одсто светске потрошње енергената, али које доживљава највећи демографски и привредни бум. Ипак, због тога што им не одговара тренутно ниска цена гаса на тржиштима Јужне и Средње Америке, САД су „поглед бациле“ на тренутно финансијски најисплативије тржиште Европске уније. Међутим, транспорт танкерима има додатних тешкоћа. Тај гас није конкурентан ценама гасу из гасовода. Поготово не ценама руског гаса“, наводи Здравковић објашњавајући да претварање гаса у течност подразумева да се овај енергент охлади на минус 163 степени Целзијуса, чиме му се за 600 пута смањи запремина, те се у таквом стању транспортује, да би га прихватној луци регасификовали.
Та два процеса троше много енергије и захтевају позамашну инфраструктуру, која је недостаје у Европи и веома је скупа. Тако третиран гас је у европским лукама најмање 30 одсто скупљи од гаса допремљеног гасоводом, а при томе и за десетак одсто мање ефикасан. Пословна рачуница казује да је куповина од Русије и транспорт гасоводом основно решење, сва остала могу само послужити као допуна и да би се избегла превелика зависност од само једног снабдевача.
Украјина ће платити цену пољског увоза из Америке
Из Русије ка Европи је сада могућ транспорт преко Украјине, капацитета до 170 милијарди кубика. Ту је и гасовод „Јамал“ капацитета 38,2 милијарди кубика, преко Пољске. Капацитет подморских гасовода (са по две цеви) „Северни ток 1“ и „Северни ток 2“, који по дну Балтичког мора стижу до Немачке, има по 55 милијарди кубних метара, а ту су и кроз Црно море положене две цеви гасовода „Турски ток“, од по 15,75 милијарди кубика, с тим што је једна намењена за унутрашње турско тржиште, а друга за извоз у Јужну Европу. Ка Турској из Русије иде и гасовод „Плави ток“ од око 16 милијарди кубних метара гаса, али само за турске потрошаче.
Здравковић истиче да је од почетка овог века низ нерешених питања око гаса из Русије за Европу с тим да је наглашена политизација увоза гаса, што је после украјинске гасне саге довело и до наизглед апсурдне ситуације са Пољском, која нема намеру да обнови Јамалски уговор о дистрибуцији гаса из Русије у ЕУ из 1996. године. Намера власти у Варшави је да увози знатно скупљи амерички ЛНГ, не само за своје потребе већ да га извози даље у Украјину, те Балтичке државе – Литванију, Летонију и Естонију. Пољска ће на тај начин покушати да санира штету коју ће имати због престанка транспорта руског гаса.
„На крају увек неко мора да плати рачун“, наглашава Здравковић алудирајући да ће у овом случају то бити Украјина и Балтичке земље.
Уочи наредне зиме 20/21. године и поред завршетка „Северног тока 2“ и тога што Бугарска завршава наставак „Турског тока“ ка Србији пуно је недефинасаних момената. Наиме, недавна одлука Европског суда правде знатно је умањила доток цевоводом „Северни ток 1“. Здравковић напомиње да се у последње време много тога мења у европском гасном сектору.
„Решавајући по жалби Пољске, Европски суд правде је стао на становиште да копненим гасоводом „Опал“, капацитета 44 милијарди кубика, од Балтика до чешке границе, један испоручилац може да користити највише половину капацитета. Пресуда је директно уперена против руског „Гаспрома“, каже Здравковић коментаришући да ће финансијске губитке да сноси Чешка.
Европа на своју штету ограничава капацитете руских гасовода
Гасовод „Опал“ је практично једна од две копнене везе за дистрибуцију гаса из „Северног тока 1“. Како је прошле године „Опалом“ послато нешто више од 38 милијарди кубика, пресудом је, практично, капацитет „Северног тока 1“ умањен за двадесетак милијарди кубика. Здравковић подсећа да је исти Европског суда правде у првој пресуди заузео управо супротан став.
„Могло се очекивати да ће се исто ограничење односити и на ’Северни ток 2‘ и његове надовезујуће копнене компоненте. Стога не чуди што је уследила тужба предузећа ’Северни ток 2‘, у којој се тврди да је Европска комисија изменама Директиве о гасу, којима се уводи ограничавање максимално допуштених количина транспорта и морским гасоводима, прекршила управо два базична принципа сопствене Енегетске повеље, обавезујећег документа за све чланице Уније“, каже Здравковић.
Овај стручњак упозорава да Европи треба гас, да ће га требати још више у блиској будућности. А сами Европљани блокирају изградњу нових гасовода.
Када погледамо понашања последњих сезона на гасном тржишту видимо да је Европска унија годишњу куповину са 340 повисила на 380 милијарди кубика (по неким независним проценама та цифра износи читавих 420 милијарди кубика).
„Истина, потрошња је нешто увећана, али процењује се да је Унија током две последње сезоне количину гаса у складиштима увећала за најмање 50 милијарди кубика. Уосталом, из Брисела су још средином септембра прошле године обавестили да су европска складишта, чији је максимални капацитет око 95 милијарди кубика, попуњена са 97 одсто, док је Украјина, такође, попунила свих 23,5 миљарди кубика сопствених складишта, као и 10 милијарди кубика за Европљане. Другим речима, припремали су се за тежак период и евентуалне несташице неопходног енергента. Али, рекордне резерве тешко да су довољне да покрију више од половине предстојећих зимских потреба ако буде опстала на снази одлука Европског суда правде.
Дуго је Норвешка била највећи снабдевач. Mеђутим, гаса је све мање у северноморским налазиштима, док европска потрошња континуирано расте. Последњих година удео Русије у увозу је 43 одсто и стално се увећава, док је удео Норвешке око 32 одсто и стално опада. Како се у Унији убрзано напуштају угаљ и нафта, и озбиљносе ради на супституцији нуклеарне енергије, раст производње струје из соларнх и погона на ветар не може да надокнади све потребе за енергијом.
„Стога расте потрошња гаса и тако ће бити бар до половине века. Пошто је гас еколошки неупоредиво бољи од угља и нафте, а технологија производње електричне енергије безбеднија од производње у нуклеарним реакторима, потражња за гасом се увећева. Немачка поред одустајања од лигнита одустаје још и од нуклеране, те ће у периоду након 2026. године поступно угасити свих 17 нуклеарки са 22 реактора. Замена је гас, па ће потражња за овим енергентом бити још израженија. Извршни директор Немачког Унипера Андреас Шинербек предвиђа мањак од чак 300 милијарди кубика гаса на годишњем нивоу. Рекло би се идеалан сценарио за Руску Федерацију и ноћна мора за Европску унију“, каже додајући да је капацитете за транспорт гаса неопходо увећавати.
