О томе какве тајне крије Тунгуска експлозија, када треба очекивати следећег „свемирског госта“ и колико су они опасни, говори студенткиња постдипломских студија на одсеку Соларни систем на Институту астрономије на Руској академији наука, Катарина Јефремова.
Дан астероида се обележава 30. јуна као сећање на пад Тунгуског метеорита. Али да ли је то стварно био метеорит, јер на означеном месту пада нису пронађени никакви остаци? Како је то могуће?
– Забележена су сећања великог броја очевидаца који су видели како неко тело пролази кроз атмосферу, а на небу се видео карактеристичан траг. Обично је такав траг „китњаст“, увијен, јер метеорити немају аеродинамичка својства и остављају кондензацијски траг чудних облика, а не раван траг попут авиона. Сведоци су говорили о снажном блеску светлости. Од материјалних доказа добили смо кратер на подручју реке Подкамена Тунгуска. Прошло је више од стотину година, али на месту догађаја су још увек срушена дрвећа, остао је кратер који је највероватније настао под утицајем ударног таласа. Процес његовог формирања још увек није најбоље разјашњен.
Једна од хипотеза наводи да је то била комета. По чему се оне разликују од астероида?
– Астероиди су небеска тела од камена или гвожђа. Они су гушћи, и могу, иако не увек, проћи кроз атмосферу. Комете се састоје од смрзнутих гасова и космичке прашине. Док пролазе кроз атмосферу, оне једноставно сагоревају. Управо то се догодило са Чељабинским метеоритом који се распао да делове. Односно, Тунгуски догађај се заиста може односити на комету која је изгорела, а ударни талас је формирао кратер.
Пре неколико недеља, научници из Краснојарског научног центра сибирског огранка Руске академије наука спровели су симулацију уласка у атмосферу гвозденог астероида. Занимало их је под којим угловима летења он може да изгуби масу и колико се енергије ослобађа која би у облику удара могла да доспе до Земљине површине. Мора се имати у виду да је ово само симулација и не може се тврдити да се управо то догодило пре 112 година. Питање о том догађају остаје отворено.
Колико је велика претња од пада великог астероида?
– За такве објекте смо увели термин „астероид који се приближава Земљи“. То су тела чија је орбита близу орбите Земље. Таквих астероида има много, али о њима знамо врло мало. Ти објекти се нису појавили тек тако, они лете до нас из главног астероидног појаса. Научници су спровели симулацију и утврдили да ако не би постојали механизми који дају додатну енергију астероидима у унутрашњем делу Сунчевог система, онда у року од 10 милиона година не би остао ниједан астероид у овом делу система. Нешто се дешава у главном астероидном појасу. Један од разлога је пронађен. Орбитално кретање Јупитера може имати снажан утицај на нека подручја главног астероидног појаса, приморавши мала тела да напусте своје орбите и одлете у спољни или унутрашњи део Сунчевог система. Зато је међу астероидима који се приближавају Земљи веома мало великих тела. Од процењеног броја астероида који се приближавају Земљи, само око 10 одсто има добро дефинисану орбиту. Астероиди су мали и мутни предмети које је тешко уочити. А ако знамо све о локацији највећих астероида, онда тела величине 10 до 100 метара представљају највећу опасност за нас због њихове непредвидљивости.
Знамо за 10 одсто опасних тела. Колико је то бројчано?
– Сада је познато око 20 хиљада таквих тела. Ми смо на Институту за астрономију израчунали да ако узмемо сферу око Земље полупречника као Месечева орбита, односно око 400 хиљада км, тада до 400 астероида годишње лети кроз ову зону. Односно, једно или два тела дневно. Говоримо о астероидима величине 10 до 80 метара.
Колико често таква тела падају на Земљу?
– Према статистичким подацима који је у својој књизи навео научни директор нашег института Борис Шустов и главна научна сарадница Лидија Рихловаја, тела пречника 30 метара, у које спада и Чељабински метеорит, падају једном у 250 година. Ако тело има димензије веће од 100 метара, онда се његов пада догађа једном у пе хиљада година. Тело од 100 метара већ представља значајну претњу. Падови тела пречника већег од 1 км дешавају се сваких 600 хиљада година. И, на крају, тела пречника 10 км падају на Земљу једном у 100 милиона година. Верује се да је управо такав метеорит погодио Земљу пре 65 милиона година и да је овај догађај повезан са погибијом диносауруса. Односно, према статистици, не морамо бринути још 35 милиона година.
Када човечанство може сазнати да се приближава претња из свемира?
– То зависи од великог броја параметара. од великог значаја је правац из ког тело лети ка Земљи. Са које стране је осветљено Сунцем, са које стране се креће, који је његов нагиб. Сваки астероид или комета су индивидуални.
Стручњаци, на пример, нису приметили Чељабински метеорит.
– Чељабинско тело је ушло у атмосферу у 9 сати ујутро по локалном времену. Метеорит је летео са сунчане стране. У овом тренутку значајан део неба је био недоступан за посматрање у оптичком дијапазону. У нашем институту се развија пројекат СОДА – Систем за откривање дневних астероида. У оквиру пројекта предлаже се постављање свемирског апарата у тачки равнотеже између Земље и Сунца, што би у идеалном случају за неколико сати могло да упозори да опасно тело улази у Земљину околину.
Имамо ли нека средства за одбрану?
– Сада немамо. Тренутно је једино средство одбране обавестити становништво. Међутим, као што сам рекла, постоји једна потешкоћа: не можемо предвидети на које место на Земљи ће астероид пасти. Орбита и углови уласка у атмосферу се одређују до одређене грешке. Испада да један астероид може имати читав низ могућих тачака пада, које може обухватити половину земаљске кугле.
У погледу уклањања или уништавања астероида, такви се пројекти заиста разматрају, али они носе са собом одређене потешкоће. За сада немамо техничке могућности да уништимо астероид у свемиру. Уништавање астероида током приближавања Земљи, са становишта последица, још је горе него ако падне у потпуности, зато што се на великој територији просипа метеорски пљусак од остатака, а прашина ће се таложити у атмосфери дуги низ година.
Постоји идеја за одвођење астероида са опасне орбите уз помоћ свемирских апарата. На пример, идеја „свемирског тегљача“, када апарат слети на астероид, укључује своје моторе и постепено током неколико деценија одводи астероид. Али за то морамо први знати да та орбита прети Земљи. Друга идеја је праћење астероида свемирским апаратом, због међусобне гравитације, центар масе се помера и астероид напушта опасну орбиту. Ово је веома дуготрајан пројекта.
НАСА планира 2021. године да пошаље свој свемирски апарат ДАРТ како би се сударио са једним од астероида. Његов главни задатак је да се закуца у астероид и сними процес тако да научници на Земљи разумеју како функционише овај начин деловања.
Постоји и идеја ласерског деловања на астероид са Земље. Ласер испарава супстанцу и ствара слаб реактивни потисак, мењајући путању лета.
Многе иностране компаније, посебно оне регистроване у САД или Луксембургу, најављују планове за експлоатацију рудних богатстава на астероидима. Недавно је тему покренуо и амерички председник Доналд Трамп, који је одобрио америчким компанијама експлоатацију ресурса у свемиру. Колико је перспективна експлоатација рудних богатстава на астероидима и Месецу?
Свемирске мисије са савременом технологијом су скупље од потенцијалне користи коју можемо извући из експлоатације рудних богатстава на астероидима. Мисије за испоруку тла са астероида помоћу апарата Озирис-Рекс и Хајабуса-2 су јако скупе и трају неколико година. А шта тек можемо рећи о експлоатацији у индустријским размерама. До сада вредност рудних богатстава не прелази трошкове њихове експлоатације. Али технички, ако се свемирске технологије наставе развијати у правцу смањења трошкова, за 20 година ће то постати могуће. Иако је сваки покушај тежак у смислу поделе територије експлоатације. Свемир је заједнички.
Који ресурси се могу наћи на астероидима?
– Гвожђе, злато, платина, ретки земни метали, силицијум.
Прочитајте и:
