Метан је гас који чак 84 пута снажније загрева атмосферу него CO2. Одраније се знало да навелико почиње да цури с отапањем пермафроста у Сибиру, али никад на поларном континенту. Због будућности живота на Земљи и човечанства, научници су згрожени открићем.
У подморју око јужног поларног континента научници процењују да се налази чак четвртина свих подземних количина метана на свету. Објављено истраживање троје научника у часопису „Ројал сосајети“ открива не само прво познато велико цурење метана на Антарктику, него и то тамо да годинама од почетка цурења око извора метана на морском дну нема бактерија које би тај метан прождирале и спречавале његов одлазак у атмосферу.
„Тај недостатак конзумације метана (од бактерија) најважније је откриће. То није добра вест. Микробима је требало више од пет година да се уопште тамо појаве, а чак и тад метан је наставио рапидно да цури с дна“, коментарисао је за „Гардијан“ Ендру Турбер са Универзитета државе Орегон који је радио на истраживању.
„Метански циклус је апсолутно разлог за то да се друштво забрине. Сматрам то неописиво забрињавајућим“, додао је екстремно драматичан опис стања, преноси портал Бука.
Цурење метана с морског дна у водама око Антарктике, наводи се у истраживању, рониоци су први пут уочили још 2011, пуком случајношћу.
На исто место у Росовом мору успели су да се врате тек после пет година како би место цурења детаљно проучили. А потом је следио лабораторијски део посла.
Ту на ред долази и најдраматичнији део открића. Цурење метана с дна мора, прво кроз морске воде према површини, а онда даље у атмосферу, део је природних циклуса. Такви испади повремено се догађају и услед бушења подморја у потрази за нафтом и плином, на пример у Северном мору, што понекад досеже размере катастрофе.
Међутим, природна заштита у тим случајевима су кемосинтетске бактерије које енергију за свој живот црпе из молекула метана. Овде се догодило то, наводе научници у свом опису истраживања, да је и пет година од открића око извора цурења пронађено да од свих микроорганизама, на оне који конзумирају метан, практично га једу, отпада само 4 посто од свих популација микроба.
„Заједница микроба није се развила довољно да створи довољан филтер како би се спречило цурење метана из седимента“, стоји у резултатима истраживања.
Као разлози за то наводи се врло ниска температура мора и високе концентрације сулфата. Разлози за цурење метана највероватније нису последице већ постојећег глобалног загревања. Колико год је драматична вест о новом великом цурењу метана као још једног великог убрзивача климатских промена, битно је знати да овај инцидент не спада у спиралу самогенеришућих климатских промена.
Колико је метан опасан по природу, односно по климатске промене, показују илустрације америчких ЕПА-е и ЕДФ-а. Према њиховим подацима, емисије стакленичких гасова, у еквивалентима CO, 2018. године биле су такве да се 81 посто односило на CO, чак 10 посто на метан, 7 посто на азотове оксиде и 3 посто на гасове на бази флуора.
Метан у атмосфери не остаје тако дуго као CO, али у првих 20 година атмосферу загрeва чак 84 пута снажније него CO. Метан долази у атмосферу из природних и уметних извора, али се у свим случајевима, осим једног, односи на процесе око нафте, гаса и угљеника. Онај један случај односи се на сточарство, односно на пробавне плинове које испуштају животиње које човек масовно узгаја у месној индустрији.
Пре неколико година 16 истраживања довело је до закључка да метан из човековог света или онога што је човек проузроковао, цури у атмосферу чак 60 посто горе него што се мислило.
Реч је о великој разлици по судбину света. Од Климатске конференције у Паризу постало је јасно да је праг избегавања најгорих последица по човечанство и природу загревање од 1,5 степена. Сљедећи праг је 2 степена.
Преко 2 степена, сматра се, климатске промене широм света више се не би могле зауставити, бивале би све горе и довеле до вишеструко горих загревања и катаклизме.
