Ђукановићеве изјаве, истиче Црногорац, представљају игнорисање народне воље, било да су исказане на импресивним протестним литијама, које су феномен без премца у црногорској историји, било да је доказана истраживањима јавног мјења.
Црногорац, који је поред осталог и члан Краљевског института за спољне односе из Лондона (Четам хаус), нема дилему да је Ђукановић синтагмом „завршити посао“ можда и несвјесно дао најбољи и најјезгровитији опис, како каже, скандалозног Закона о слободи вјероисповјести који обећава да спроведе. Из његове визуре, то заиста јесте тек један „посао”, и то - „посао екстракције ресурса из црквене имовине која је црквеним и народним трудом настајала и брањена вјековима“, примјећује наш саговорник.
„Само најнаивнији вјерују да је Ђукановићева намјера државничка или национална. Ријеч је о тоталитарној претензији неколицине породица, које су киднаповале државне институције и бесправно отуђиле добра која припадају свима. Народ Црне Горе штеди у њиховим банкама, школује дјецу на њиховим универзитетима, присиљен је да се лијечи у њиховим болницама, куповаће струју из њихових електрана, али, међутим - иде у цркве које нису њихове. То је суштина спора, и сва Ђукановићева неубједљива реторика то не може прикрити“, наводи Црногорац.
Избори не могу бити референдум о Цркви
Наш саговорник указује да се предстојећи парламентарни избори у Црној Гори поред осталог могу сматрати својеврсним испитом вјере за црногорске грађане, али да истовремено нема, нити може бити говора да је у питању референдум о Цркви - тј. заједници коју је прије двије хиљаде година створио сâм Господ, што је, како оцјењује, бесмислена и богохулна идеја.
Он посебно указује на опасну замјену теза коју форсира власт у Подгорици да је Црква та која се одлучила на „улазак у политику”, те да жели да учествује у политичкој борби, али напомиње да се Црква јесте одлучила да, демонстрирајући крајње достојанство, стави до знања да ће бранити светиње које првенствено припадају онима којима су посвећене.
„Ово питање је у центар политичког живота поставио Ђукановић, у покушају да продуби неприродну и дугорочно неодрживу подјелу коју је изазвао, не би ли мобилисао подршку последњег слоја који му је остао одан - слоја неуких и псеудоинтелектуалних. Митрополија црногорско-приморска има несумњив континуитет који датира од њеног оснивања од стране Пећке патријаршије, као што њена независност и статус цетињских владика као егзарха пећкога трона за вријеме отоманске окупације, датира од укидања Патријаршије од стране Турака. Уједињење Цетињске, Карловачке и Београдске митрополије у јединствену цркву по стварању Краљевине СХС, доживљено је од стране цјелокупног тадашњег свјештенства као обнова Пећке патријаршије. Стога је статус Митрополије заиста унутрашње питање црквене организације, а све друго само одраз небројено пута одбачене етнофилетистичке јереси“, децидан је Црногорац.
Црногорац је такође увјерен да Закон о слободи вјероисповјести којим је извршен атак на модерно схватање неповредивости власништва и суспендована секуларна природа државе, што је на тлу Европе акт нечувен од Вестфалског мира - не може опстати.
Такозвана ЦПЦ никада неће бити аутокефална
„Побједиће Црква, која је трајна вјерска заједница – и у то не треба сумњати. Све ако би се и догодило незамисливо, тј. да је политичке структуре које се противе тоталитарном прогону и желе да Црну Гору задрже у оквирима цивилизације, не успију заштитити, Црква ће побиједити трпљењем, као што ће народ Црне Горе побиједити мирним отпором аутократији“, децидан је Црногорац.
Он додаје и да би регистрација Цркве на којој инсистира Ђукановићева власт, а која има непрекинут континуитет од осам вјекова, био бизаран и бесмислен чин.
Овај политиколог је такође увјерен и да без обзира на историјске аспекте, тзв. Црногорска православна црква (ЦПЦ) која као директан израз етнофилетизма, а поготово као евентуална будућа приватна Ђукановићева псеудо-вјерска организација, никада не може постати канонска црква.
„Не због било чије политичке воље, већ због оног што проистиче из система православне теологије - свештеник не врши службу на основу тога што је навукао мантију, нити зато што је дипломирао теологију. Он то чини, јер је на њему благослов Св. Духа, у непрекинутом низу од Светих апостола до данашњег дана. Рашчињен свештеник изгубио је тај благослов. Његова је мантија костим, а његов је обред перформанс и представа. И то се никада не може промијенити, све да највеће силе овога свијета заповиједе другачије, а камоли некадашњи комунистички апаратчик“, поручује Црногорац.
Прочитајте још:
