Одавно медији нису толико активно извештавали о одлукама заседања Синода, највишег управног органа Руске православне цркве. Иако је догађај раније планиран, подигао је велику прашину - а радило се искључиво о кадровским одлукама.
Најупечатљивија одлука је била смењивање Белоруског егзарха. Митрополит Павле напушта Минск након седам година управљања овим веома значајним делом Руске православне цркве. На његово место постављен је епископ борисовски Венијамин.
Црквена карта у политици
И све би било у реду да до реорганизације није дошло усред политичке кризе у Белорусији. Хтела не хтела, Белоруска црква је била увучена у то. Њено свештенство је генерално имало либералан став. У апелу синода Белоруске православне цркве, који је објављен 15. августа, критиковане су и сурове акције безбедносних снага, као и провокације неких демонстраната.
„Категорично осуђујући насиље, мучење, понижавање, неосноване лишавање слободе, екстремизам у свим облицима и манифестацијама, лаж и издају, апелујемо на све којима је драга наша Отаџбина, деца, породица и пријатељи, да зауставе и прекину сукоб. Верујемо и надамо се да ће руководство земље, које се са правом позива да поштује и штити свој народ, зауставити насиље, чути гласове увређених и невиних људи који су повређени у сукобу, и предати судској осуди оне који су показали свирепост и окрутност“, наведено је у апелу.
Међутим, председник Белорусије Александар Лукашенко, позвао је свештенство свих вера да се не меша у политику. У супротном, како је рекао, „држава неће равнодушно гледати на то“. „Драги моји свештеници, смирите се и бавите се својим послом“, упозорио је он.
Управо ово је довело до гласина о чисто политичкој природи синодске одлуке. Међутим, иза ње стоје потенцијално озбиљни проблеми за саму цркву.
Проблем раскола
„Владика Венијамин је човек врло јасне и строге канонске црквене свести, очигледни противник аутокефалних акција, које су се, нажалост, последњих деценија вештачки инспирисале и изазивале у Белорусији“, прокоментарисао је именовање новог егзарха први заменик шефа синодалног одсека за односе Цркве са јавношћу и медијима Александар Шчипков.
Он је за РИА Новости појаснио да је „религијска ситуација“ у Белорусији прилично напета, како истиче, и због „неуверљиве и двосмислене“ верске политике власти, када се подржавају разни супротстављени покрети, што је на крају довело до могућег црквеног раскола.
Реч је, пре свега, о такозваној „Белоруској аутокефалној православној цркви“. Она заузима националистичке ставове, на пример, залаже се за службу само на матерњем језику. Током Другог светског рата, немачки окупатори су приморали локално свештенство да одржи сабор, на коме су планирали да оснују помесну цркву независну од Руске православне цркве. Међутим, његови учесници, упркос претњама, ово нису учинили.
Али сама идеја је заживела међу белоруским емигрантима. Они су 1948. године основали Белоруску аутокефалну православну цркву, узимајући као модел сличну структуру коју је створила украјинска дијаспора. Међутим, за разлику од Украјинаца, већина Белоруса који живе на Западу ово није схватила озбиљно. Нова црква је била изузетно мала. Крајем 1960-их, један број њених парохија у САД се придружио Цариградском патријархату. Петнаест година касније, организација се поделила изнутра.
Упркос томе, најватренији идеолози аутокефалности се нису смирили. Почетком 90-их су покушали да се пробију у Белорусију и да, по узору на своје украјинске „колеге“, одиграју на националистичку карту. Али доживели су неуспех: грађани се и даље моле у црквама Московског патријархата.
БАПЦ има само једну парохију у земљи. На њеном челу је свештеник, а руководство структуре је настањено у САД.
Нико се не би сетио белоруских аутокефалиста да није било протеста. Уз то, о црквеном фактору нису проговорили ни опозиционари, ни представници власти.
Савет из иностранства
Украјински расколници неочекивано су се умешали у унутрашње послове Белорусије. Њихов вођа Епифаниј Думенко позвао је Белорусе да следе пут својих суседа.
„Вољом верујућег народа и са благословом наше заједничке Мајке Цркве, Цариградског патријархата, „Православна црква Украјине“ се учврстила међу аутокефалним сестринским црквама. Православна црква Белорусије има исте темеље и права да затражи од Мајке Цркве томос, када се појави жеља за тим“, изјавио је он.
Међутим, истина о непријатној реалности остала је између редова - да је уместо уједињења Украјинаца, стварање ПЦУ крајем 2018. године је на крају донело само још једну поделу. То су признали и сами расколници, који се и даље међусобно боре за утицај. У међувремену, канонска Украјинска православна црква, која само номинално припада РПЦ, издржала је упркос суровом прогону световних власти. Штавише, од 2014. године, када је почео притисак, она има више свештеника и храмова, а тиме и верника.
Украјински сценарио у Белорусији прећутно подржава и патријарх Вартоломеј. На дан Думенкове поруке Белорусима, он је паству Руске цркве назвао „незахвалном децом“ јер, тобоже, нису хтели да признају његово вођство. Иако је управо због амбиције Фанара започета подела у православном свету.
А све зато што је Вартоломеј одлучио да преиспита каноне који су били на снази вековима. Према њима, свака помесна црква има своју јурисдикцију. У надлежности Руске православне цркве су земље бившег СССР, укључујући Украјину и Белорусију. Ове територије су 1686. године прешле у Московски патријархат у саставу Кијевске митрополије Цариградског патријархата. Вековима касније, митрополија је „враћена“ у Истанбул, уз кршење свих правила. Све да би се створио утисак да су расколници канонски.
Стога Думенко није тек тако споменуо Вартоломеја, који и Белорусију сматра својом територијом.
„Белоруси су против“
Засад није јасно да ли ће белоруски аутокефални пројекат бити тако великих размера као украјински. До сада само постоји осећај да је он више потребан Фанару и ПЦУ, него самим Белорусима.
„Идеја аутокефалије, за разлику од Украјине, овде је апсолутно непотребна. Већина верника не тежи ка томе. Чињеница да БАПЦ има само једну парохију у земљи говори сама за себе. И то су апсолутно подивљали националисти“, истиче у разговору за РИА Новости црквени историчар Владислав Петрушко.
Упркос чињеници да је идеја о независној цркви у Белорусији „сама по себи мртворођена“, у тренутној тешкој ситуацији, по мишљењу стручњака, биће активно промовисана. Стога Московски патријархат треба да реагује.
„Тренутна ситуација у Белорусији је показала да је боље када је на челу егзархата човек из те земље који је добро упућен у њену специфичност (а епископ Венијамин је цео живот живео у Белорусији). Да против њега не би било притужби, као у случају са митрополитом Павлом који је стигао из Русије 2013. године, којег су оптуживали да је руски држављанин и да му то што се дешава у земљи, наводно, није на срцу“, појашњава Петрушко.
Стога именовање епископа Борисовског Венијамина за поглавара егзархата, према речима експерта, изгледа логично. У тренутним условима, истиче он, потребно је бити „крајње опрезан“. Укључујући и акције из Москве.
Могућ и естонски сценарио
Верски експерт Роман Лункин износи за Спутњик Белорусија још један могућ сценарио.
„Мислим да украјински сценарио не прети Белорусији јер објективно егзархат нема конкурента. Али мислим да ће Белоруска аутокефална православна црква постати главобоља за белоруски егхархат. Ако би се у Минску променила власт, из Њујорка, где је центар те структуре доћи ће њихов архиепископ. Од нове власти затражиће имовину, као што се дешава у Црној Гори“,каже Лункин.
Иако сматра да нема разлога за озбиљан раскол цркве у Белорусији, он упозорава да је у тој земљи могућ сценарио већ виђен у Естонији.
Ситуација, по његовом мишљењу, може бити следећа: на територији Белорусије ствара се Белоруска аутокефална православна црква, она се региструје и врши се покушај да јој се да део имовине. Поједини представници свештенства, у тој варијанти, прелазе из белоруског егзархата у независну цркву и њу по окриље узима Константинопољски патријархат.
„То није украјински него естонски сценарио. У Естонији такође постоји естонска православна црква Московског патријархата, а 90-их година управо је због ње дошло до разлаза Константинопоља с Москвом јер је Константинопољски патријархат оформио своје паралелне структуре у Естонији. Затим је све тихо прекинуто, али две православне структуре и даље делују – велика Естонска православна црква Московског патријархата и мањи број парохија под јурисдикцијом Константинопољског патријархата“, објашњава Роман Лункин.
Прочитајте још: