Шарић, у посту који је поводом дисквалификације Ђоковића објавио на свом Фејсбук профилу, пише да „западњаке боли што један Србин, Балканац, „инфериорна раса“ побеђује у њиховом господском спорту.
Шарићев текст преносимо у целости.
„Тог 22. маја била је субота и један дванаестогодишњак славио је рођендан, весело играјући тенис са пријатељима док су му изнад главе пролазили војни авиони који су више од 2 мјесеца сваки дан бомбардирали његову земљу. Али он се није плашио, као што се нису плашили ни сви они грађани који су тих дана у мајицама на мету дежурали на мостовима, као што се није плашио ни Миленко Павловић кад се сам у неисправном мигу залетио на НАТО ескадрилу.
У малом Нолету пробудила се та искра пркоса, она српска потреба да се под било коју цијену стане на црту неправди. Годину дана касније отишао је у Минхен, у тениску академију чувеног хрватског тренера Николе Пилића:
- Још тада сам знао да ће Новак бити први. - присјећао се касније Пилић.
Већ са 14 година Ђоковић је био троструки првак Европе-у синглу, дублу и екипно. 2008. осваја Аустралиан Опен са само једним изгубљеним сетом у цијелом турниру. 2011. везао је 43 побједе за редом што је невиђен скор у свијету тениса и освојио десет турнира, од којих три гренд слема међу којима и Вимблдон и пет Мастерс турнира. 2012. добива престижну награду Лауресу, као најбољи спорташ свијета. 2013. наставља успјесима, већ је 100 тједана први на АТП листи.
Слиједили су бројни трофеји, па повреде и засићење, а онда је Ђоковић показао врлину која краси оне највеће - повратак након пада. Поновно осваја Вимблдон и враћа се на прво мјесто, оно које му припада.
Наш народ каже да вам људи све могу опростити осим успјеха. Западњаке не боли лоптица која је погодила суткињу у врат. Исто су урадили Аљаж Бедене прије десет дана у Њујорку и Роџер Федерер прије девет година на Аустралиан Опену, па нису били кажњени.
Западњаке боли што један Србин, Балканац, „инфериорна раса“ побјеђује у њиховом „господском спорту“ којег лажни енглески џентелмени (ако неко мисли да су Енглези господа, нек дође на Зрће) играју у бијелим рукавицама. Они који су изградили царства на муци и крви Индијанаца, црнаца, Абориџина, Индијаца, они који су вршили културоциде по цијелој кугли земаљској (јер кад Пинк пантери украду једну слику то је криминал, а кад западњаци покраду сво благо Инка или Египћана, то је љубав према умјетности), они се обуку у бијело и уживају у тенису. И сваки пут њихове фаворите у које су уложени милиони еура побјеђује један скроман Србин.
То што тај Србин не вјерује у њихове верзије повијести, у присилне вакцинације и ђубре које нам шаљу под етикетом прехрамбених артикала још су му додатне „мане“.
- Ноле је најпотпунији човјек којег сам у животу упознао. - рекао ми је Семир док смо стајали у подножју босанске пирамиде Сунца. Нисам могао, а да се не сложим са тим ријечима. Своју величину Новак је показао толико пута да ми књига не би била довољна да све опишем, њега није занимало себично гомилање еура и долара, он је скупљао оно благо за које Исус каже да му рђа и мољци не могу ништа - помагао је у тишини не само Србима, већ и Хрватима (више него већина хрватских спорташа), Бошњацима, слао помоћ у разне дјелове свијета. За многе од његових хумантираних акција можда никад нећемо ни сазнати.
Ђоковић је архетип савршеног Србина, спој истинске духовности, преданог физичког рада, хуманитарног активизма и успјеха у свом послу. Србија неће бити велика онда кад њезине карте буду исцртавали кафански националисти који личе на четнике из Булајићевих филмова. Нити док се народ буде залуђивао задругама и султановим женама. Србија ће бити велика онда кад буде као Ноле. Када се врати својој правој повијести и истинској светосавној духовности. Тада ће српски успјеси забољети запад као Новакова лоптица“.
