Начин на који се одигравала ова „драма“ показује како су Берлин и Париз „багателизовали“ најаву Кипрана, уверени да ће их натерати на промену става, убеђени да ће их „притиснути“ и „преломити“. Али, од када су недвосмислено поручили да Белорусија не може на дневни ред пре Турске, до састанкa у Бриселу на ком је присуствовала Светлана Тихановска, па чак и након састанка који је трајао једанаест сати, кипарска позиција се није померила ни за јоту.
Кипарски вето према Белорусији отворио и питање судбине ЕУ
Посматрајући са формалног становишта, Кипар „држи“ јаке аргументе у својим рукама. Последњи спор са Турцима започео је у фебруару 2018. године. Иза свега је све актуелније питање експлоатације гаса. Источни Медитеран са новооткривеним налазиштима и све обимнијим потврђеним резервама постаје важна тачка за енергетску безбедност Европе. Отворено питање је шта се налази у чијој ексклузивној економској зони, односно – ко где има право да буши!?
Након договора са Грчком и Египтом кипарске власти су најпре посао отпочеле са италијанском компанијом „Ени“. Међутим, турска морнарица је ове активности једноставно блокирала. Због тога је у новембру Никозија „увела у игру“ амерички „Ексон мобајл“. Анкара није реаговала идентично као и шест месеци раније, не могу се против Американаца примењивати исте мере као и против Италијана, али је јасно ставила до знања да се са оваквим расплетом није помирила, па је у међувремену избио и турско – грчки спор око ове ствари (турски брод истражује морско дно у подручју за које Грци тврде да је њихова економска зона!).
Турска је једина држава на свету која признаје такозвану „Турску Републику Северни Кипар“. Самим тим, њихово поимање где су чије територијалне воде и економске зоне сасвим је другачије него осталих актера.
Кипарска дипломатија је издејствовала значајнију реакцију ЕУ тек у јулу 2019. године када је Европски савет позвао Турску да поштује суверенитет њене чланице и да се понаша у складу са међународним правом. Од конкретнијих мера подржан је предлог Европске комисије за смањење „претприступне помоћи Турској“, Европска инвестициона банка је позвана да „преиспита своје активности“, обустављени су преговори о свеобухватном ваздушном саобраћају и најављено је да се више неће одржавати састанци у формату „ЕУ – Турска дијалог на високом нивоу“.
Наравно, Анкару овакве поруке нису много забринуле, те је наставила по старом, укључујући и организовање поморских вежби у том делу Средоземног мора, доводећи односе са Никозијом и Атином до усијања.
И поред свега, Кипар се није могао ослонити на већу подршку ЕУ. Чак је закључак Европског савета одраз јединог могућег компромиса који је међу чланицама постигнут. Иако се на Кипру активности Турске посматрају као прворазредна претња и нарушавање територијалног интегритета, савезници из ЕУ нису спремни да подрже своју чланицу у одбрани виталних интереса. Са једне стране, Турска је важна због решавања мигрантске кризе Немачкој и Француској, са друге она је значајан трговински партнер низу ЕУ - земаља, док са треће унутар „разнолике двадесетседморке“ овај спор неке уопште и не дотиче.
Кипар усамљен у сукобу са Турском
Због тога је, посматрано са политичког становишта, Кипар ипак имао „слабије карте“ и остао донекле усамљен (подршка Грчке се подразумева). Просто, снажне чланице ЕУ нису спремне да улазе у „политички рат“ са Турском због „разграничења у кипарском приобаљу“, без обзира на вербалну подршку и донетог закључка. И тако би и остало да није Белорусије. Неименовани извор из ЕУ лондонског „Гардијана“ поручује: „Сви су бесни, сви су изнервирани. Сигуран сам да би ово могло имати последице (за Кипар) “. Какве последице, није до краја јасно.
Са формалне стране, тога не може бити. Што се политичке стране тиче, кипарски вето је сасвим у духу „евроспких стандарда“ и „политике суседства“. Чак су Кипрани много више у праву него сви остали заједно. Белорусија није чланица ЕУ, нити својом политиком на било који начин угрожава ЕУ. Самим тим оно што Брисел покушава да учини према Минску представља грубо мешање у унутрашњу политику суверене и независне државе.
Турска, која такође није чланица ЕУ, својим активностима директно угрожава интегритет Кипра (сада већ и Грчке) и тако нарушава „спољну границу“ целокупне Уније. Кипрани нису „киднаповали белоруске санкције као таоце“ нити покушавају да „уцене Брисел“ како им се сада са разних страна приговора. Они бране елементарну логику и на дневни ред стављају питања функционалности ЕУ, солидарности, постојања заједничке спољне и безбедносне политике и поштовања правила и принципа по којима овај савез ради.
Нелогично је да ЕУ оставља чланицу на цедилу у тешкој ситуацији, немарно је да се „прави глува“ на све гласније вапаје, непринципијелно је да хитро реагује због стања у држави која није чланица, а да истовремено не брани „своју“ економску зону.
Тихановска је позвана у Брисел како би се инаугурисало ново правило у вођењу „политике суседства“: ниједна власт није легитимна док је не призна ЕУ.
Кипарски вето је не само довео у питање овакав приступ, већ и донео велеобрт. Ово није само одлагање (или заустављање) доношења одлуке о санкционисању белоруских званичника, него стављање на дневни ред теме: чему служи ЕУ? Да ли је то савез неколико великих којима мање државе требају како би их увек и свуда пратили на спољнополитичком плану или интеграција „једнаких и једнакијих“ земаља које ипак у крајњој линији могу рачунати на подршку када су им угрожени витални интереси?
Због тога, у основи, кипарски вето много више нервира евробирократију него што се то на први поглед чини. И далеко је значајнији од повода због ког је до оваквог расплета дошло.
