Грађански рат је и даље беснео, крај му се није назирао, а међународна заједница (шта год под тим појмом подразумевали) показује одлучност да суди ратним злочинцима.
Прво саслушање пред Хашким трибуналом обављено је две и по године након конституисања у „случају Тадић“.
Против председника СРЈ Слободана Милошевића оптужница је подигнута у мају 1999. године, а до 2004. оптуженa је укупно 161 особа.
Рушење суда за злочине ОВК
Са друге стране је Суд за процесуирање злочина бивше ОВК. Основан 2015. године, одлуком „Скупштине Косова“, деценију и по након завршетка оружаног сукоба. До данас, пет година по оснивању, званично су подигнуте само две оптужнице.
За разлику од примера Хашког трибунала, истражитељима који прикупљају доказе о злочинима тзв. ОВК неупоредиво је теже. Део документације и релевантног материјала више не постоје, неки сведоци збивања су одавно покојни, а недостаје и изражена политичка воља да се овај пројекат здушно подржи.
Уосталом, до оваквог расплета је и дошло тек после објављивања извештаја Дика Мартија у Парламентарној скупштини Савета Европе јануара 2011. Да није било тога и политичког притиска који је уследио, питање злочина албанских паравојних формација, међу којима је и „случај Жута кућа“ било би препуштено забораву.
Напослетку, и ово споро кретање ка правди и истини, оптерећено бројним опструкцијама и суштинском незаинтересованошћу оних којима су пуна уста људских права и слобода, доведено је у питање новом компромитацијом специјализованих органа Суда.
Три недеље за редом у канцеларију „организације ратних ветерана“ неко доставља обимну документацију која се директно тиче текућих истрага, имена сведока, доказног материјала. Најпре је „испоручено“ 4.000 досијеа, затим преписке институција Републике Србије са Специјализованим тужилаштвом (помињу се злочини у Дреници, Јабланици и Клечку), затим и списи који се директно тичу највиших политичких фигура које су каријеру градиле кроз „систем ОВК“.
Службеници Суда упорно одлазе у „канцеларију ветерана“ после подне да преузму материјал који неко износи из тог истог Суда изнео пре подне. Логично, ако је поверљиви материјал достављен представницима поменуте организације, онда је сасвим сигурно достављен и на неке друге адресе. Или ће тек бити достављен на неке друге адресе. Хашки трибунал се срео са многим изазовима, било је и недопустивих погрешки, било је и немара и бројних закулисних намера, било је и тога да „нестану“ сведоци у поступку против Рамуша Харадинаја, али се ипак нешто овако није могло ни замислити.
Суд жестоко осрамоћен
Суд за ОВК жестоко је осрамоћен пре него што је почео да ради у пуном капацитету, онако како је најављено. И поред тога што је основан одлуком у Приштини, Суд има седиште у Хагу, ослања се на претходна искуства међународних институција (подразумева се и суда за бившу Југославију), а процедуре за класификацију и заштиту информација не могу се разликовати много од оних које су важиле у Хашком трибуналу.
С обзиром на до сада виђено, не би изненадило и да је целокупна архива Суда већ похрањена на неким сигурним серверима са којих ће по потреби бити дистрибуирана јавности, медијима, осумњиченима, коме већ буде требала и када буде затребала. Како у таквим условима уопште говорити о незавинсом раду, неометаним истрагама, правичним суђењима, заштићеним сведоцима!?
До сада, сумњу у делотворност рада Суда изазивало је лоше „пролазно време“, активности које по интензитету и обиму нису уопште упоредиве са динамиком рада Хашког трибунала.
Водећи се народном умотворином „боље икад него икад“ на то се једноставно зажмурило, а најаве да ће истраге обухватити Хашима Тачија, Кадрија Весељија, Aгима Чекуа и друге из „врхушке“ уливале су и нешто оптимизма. Од сада, све је доведено у питање. Јер, јасно је да поверљиву документацију не доставља неки „немирни хакер“ или неко од „техничког особља“.
Питање оспоравања легитимитета Специјализованог тужилаштва и ометања функционалности Специјализованог суда отворено је на неком високом политичком нивоу. Од стране кога? Прстом се може показати на неколико страна, али су то само спекулације. Поузданом закључку требала би претходити опсежна истрага. Нажалост, политички догађаји из скорије прошлости показују да до тога неће доћи, или ако је и буде она неће резултирати ничим конкретним.
Последњи чин опструкције
Суд за ОВК је основан невољно, након изношења у јавност података о злочинима који се више нису могли сакрити.
У одређеној мери, после извештаја Дика Мартија то је и била обавеза међународне заједнице. Међутим, оно што се касније одигравало представљало је покушаје темељне опструкције и компромитације овог органа. Ово данас је последњи чин тог процеса.
Није свима у интересу да злочинци из албанских паравојних формација буду осуђени. Није свима у интересу да се тако „поквари“ креирана историјска слика о „српском геноциду“ и шта је већ на ту тему писано. Такозвана ОВК је послужила 1999. године као „пешадија НАТО“. Чепркање по прошлости може изнети на видело много непријатних ствари. Не само за Албанце, већ и за НАТО.
Хашки трибунал је и у политичком контексту имао своју сврху. Суд за процесуирање злочина бивше ОВК је нема. У томе је цела ствар.
Прочитајте још:
