Био је први син краља Петра и старији брат краља Александра. Иако је предвиђено да наследи престо,наводно је због „напрасите нарави и неконтролисаних излива беса” био приморан да абдицира, тј. да преда наследна права брату.
Често агресивно понашање доводило је до тога да се под притиском појединих политичких и дворских кругова, али и која је долазила из домаће и аустријске штампе, одрекао престола 1909. године у корист свог брата Александра, будућег краља Југославије.
Различита су, притом, мишљења о томе колико је притисак на њега био оправдан и колико је принц истински демонстрирао својим понашањем неспособност да преузме престо. Називали су га чак и фашистом, мада је међу првима увидео опасност од надолазећег фашизма, пише Историјски забавник.
Принц ког Београђани нису разумели
Принц Ђорђе се школовао у Паризу, а потом је упућен у Петроград у Војну академију. После гашења династије Обреновић 1903. године у Мајском преврату, принц Ђорђе се са породицом враћа у Србију и постаје престолонаследник.
Краљ Петар полагао је велике наде у свог најстаријег сина. На крају крајева, момак је од најраније младости припреман за војну каријеру и једном приликом га је и сам руски цар Николај Други похвалио видевши га на академији у Петровграду.
Међутим, није много прошло од доласка породице у Србију а понашање принца Ђорђа почело је да чуди Београђане на много начина – умео је да јаше по читаву ноћ, да дане проводи дружећи се са аласима, да јурца по калдрми возећи свој аутомобил који је у том време био једини у читавој држави…
Причало се да се припадници Црне руке плаше младог принца, а још и више времена када дође на престо. Знали су, тако напраситог младића тешко да ће ико моћи да контролише.
И тако је почело роварење против Ђорђа Карађорђевића. Спекулисало се да је Апис чак и покушао да га отрује, а 1907. принчеве просторије потпуно су разнете када је у њима експлодирала бомба. То је био класичан атентат, али Ђорђе тада није био у тој просторији.
Престолонаследник који се одрекао престола
Повод за одрицање од престола била је анексиона криза. Пошто је окупирала БиХ 1878. године, Аустрија је тада под окриљем Немачке кренула да је анектира (присаједини) и да продре преко Рашке у Македонију, те да изађе на Егејско море. БиХ је по начелу народности, сматрана српском државом, па су се Срби побунили.
На митингу октобра 1908. пред 20.000 људи принц Ђорђе је спалио аустријску заставу без обзира на савете да то не ради и одржао запаљив говор који је стигао до ушију свих европских сила. Чинило се да је рат на помолу, али је Русија тада послала сигнал да не може да подржи Србију и да није спремна за отворен сукоб и да Србија мора да се помири са тренутном ситуацијом.
Ђорђе је ово тешко поднео. Српске политичаре отворено је називао кукавицама, а дошао је у сукоб и са оцем, краљем Петром.
Како се доцније десио инцидент са његовим послужитељем – Стеваном Колаковићем, који је под чудним околностима пао низ степенице и преминуо, краљ Петар је издао прокламацију у којој је писало да се принц Ђорђе, досадашњи престолонаследник, „нашао побуђен да на права и прерогативе престолонаследника поднесе абдикацију”.
Прокламацију је потписала цела влада на челу с председником Стојаном Новаковићем, а страсти свих противника престолонаследника Ђорђа су – утихнуле.
Јунак из древних времена
Колико год било нетипично понашање престолонаследника Ђорђа, једно му се није могло оспорити – био је невероватно храбар. Подсећао је на древне јунаке из српске историје, а често је поређен и са својим претком – вождом Карађорђем чије је име носио.
Године 1908. када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину принц је био најгласнији међу онима који су сматрали да Србија на то не сме да остане нема већ објави рат, а да није само јак на речима Ђорђе је доказао више пута и на бојном пољу током Првог светског рата, нарочито на Мачковом камену где је и рањен.
Заборављени принц
Нетипично понашање – изливи беса, вређања домаћих и страних високих личности и, у неким тренуцима, склоност ка физичким обрачунима, пратила је и манија гоњења. Све то било је карактеристично за принца још од његове младости, а нарочито је почело да се испољава у годинама Првог светског рата. Кулминирало је у периоду од 1922. до 1925. године.
Четири године по доласку Александра Карађорђевића на престо и po смрти краља Петра, Ђорђе је ухапшен и затворен у Специјалну психијатријску болницу у Горњој Топоници у Нишу. Дијагнозу да је душевни болесник потписали су у то време еминентни психијатри Србије.
Принц је у болници остао чак и након братовљевог убиства у Марсеју 1934. Ослободили су га тек Немци 1941. Постојале су приче да су се нацисти надали да би могли да га приволе да седне на престо окупиране Србије. Ако ово и јесте тачно, Ђорђе је понуду одбио, а то му је донело углед чак и међу комунистима.
После Другог светског рата нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела им држављанство и конфисковала имовину. Принц Ђорђе био је једини Карађорђевић који је остао у земљи живећи у Београду повучено као пензионер.
У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце. Преминуо је у Београду 17. октобра 1972. у 85. години живота. Сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.
Прочитајте и:
