Када је имао 21 годину Александар Сергејевич прогнан је у данашњу престоницу Молдавије због рима посвећених цару Александру I и архимандриту Фотију. Његови стихови сведоче колико му је тешко пало протеривање из Петровграда у градић на периферији огромног царства.
Два века након што је у њему скоро три године пребивао млади Пушкин у Кишињеву је нешто остало исто. Један од утисака јесте да се ипак ради о европској периферији.
Молдавија је тешко поднела распад Совјетског Савеза, последице се осећају и три деценије доцније. Иако то дежурни коментатори неће признати, време највећег економског раста, инфраструктурног развоја и „просветитељског узлета“ одиграло се у комунистичком периоду.
Испоставило се да Молдавија није била спремна за разлаз, упркос томе што су водеће улоге у друштвено–политичком животу земље преузимали појединци индипендентистичке провинијенције. Стигла је независност, али је отишло велико тржиште за пољопривредне производе, престала је да функционише централизована привреда што је узроковало колапс текстилне индустрије (важна економска грана током осамдесетих година), нису више пристизали јефтини енергенти.
У насталом метежу узавреле су и политичке страсти, почео је оружани сукоб који се само захваљујући Александру Лебеду релативно брзо и са малим бројем жртава завршио. Иначе, ко зна у ком правцу је све то могло отићи.
Резултат сукоба је опстајање замрзнутог конфликта од осамостаљивања до сада, при чему се у самопроглашеном Придњестровљу (службено — Придњестровска Молдавска Република), такав је дојам после путовања, последњих година нешто боље и подношљивије живи. Између Кишињева и Тираспоља односи су постепено нормализовани, али је и поред напретка незадовољство и неповерење код обе стране уочљиво.
Нису потребна опсежна истраживања јавног мњења, довољно је прошетати пијацама у оба места и распитати се код вазда причљивих продаваца. Нити у Кишињеву желе да одустану од Придњестровља, нити у Тираспољу икоме пада напамет да се „враћа“ у Молдавију. Линију раздвајања обезбеђују руски миротворци.
НАТО против војне неутралности
У таквим околностима, које се тичу и текуће геополитичке реалности и сложених историјских корена постојећег стања, војна неутралност представљала је рационално решење. Бројни молдавски политичари истицали су заинтересованост за процес евроинтеграција, али истовремено и показивали разумевање да би инсистирање на придруживању НАТО могло угрозити успостављени баланс унутар друштва.Чланом 11. Устава проглашена је „трајна неутралност“ као основни принцип националне безбедности. Приступом промовисаним у предизборној кампањи 2016. године, а затим и обављајући функцију председника земље Игор Додон је ово стратешко опредељење додатно утврдио и разрадио. У Београду се о свему могло детаљније чути 2019. године на предавању колеге Валерија Мошњеаге.
Тада се чинило да званични Кишињев остаје на утабаном путу. Али... Своје планове за Молдавију има и НАТО. Или још тачније — Стејт департмент!
Развлачење Русије
У последњем опсежном „саветодавном документу“ чувене РАНД корпорације (са насловом „Развлачење Русије: надметање са повољније позиције“) вашингтонској администрацији препоручене су у четвртом поглављу и одређене геополитичке мере у непосредном окружењу Русије.
„Провокативно руско присуство у Молдавији“ анализира се у засебном одељку од 130–134. стране. У истом поглављу молдавском претходи још пет одељака посвећених — Украјини, Сирији, Белорусији, Јужном Кавказу и Централној Азији. Ако се на тренутак занемаре „хроничне“ Украјина и Сирија, те погледа даље низ ову листу, видљиво је да су протести у Минску, на Нагороно Карабаху бесни рат, а стање у Киргизији мења се на дневном нивоу.
Да ли је Молдавија следећа?
Сваки избори у поменутом ареалу (зло) употребљавани су за покушај преврата, предизборна кампања за организацију и мобилизацију група које ће своју праву улогу одиграти у постизборним превирањима. На предстојећим председничким изборима (први круг 1. новембра) Игор Додон „трчи“ против старих изазивача, са њим ће у финалну рунду највероватније Маја Санду, која је пре четири године изгубила у другом кругу за „тесних“ 68 хиљада гласова.
Истраживачи јавног мњења опет дају благу предност актуелном председнику, али је изражено велики проценат неопредељених (од 17–23 посто). Уосталом, како показују дешавања са других страна, није ни битно ко ће колико гласова освојити, већ како ће целокупан процес оценити САД и трагично усмерена ЕУ. Без обзира на оштру реторику током полемика са Трампом, Меркелова и Макрон показују висок степен сагласности са америчким деловањем на „европској периферији“, у неким стварима и предњаче, истрчавају први.
Интеграција само парола
Оваквим понашањем показују да их интеграција суштински не занима, то је само парола, флоскула за широке масе, већ искоришћавање туђих територија за организовање даљег притиска на руске границе. Сулудо је директно ратовати против Руса, али индиректно, истискујући све видове њиховог присуства и утицаја, то је за ЕУ могуће. Молдавију занима и САД и ЕУ искључиво у том контексту, зато су хиперактивни у предизборном времену.
Након бурних деведесетих и апатичне прве деценије новог века, у Молдавији се нешто покренуло са мртве тачке не захваљујући САД и ЕУ, већ упркос њима. Нису то били неки колосални резултати, али се осетило постепено економско напредовање, на шта се надовезало уоквиравање друштвеног консензуса о важним политичким питањима.
Све то сада може бити угрожено, а крупна дестабилизација има потенцијал да Кишињев и заиста претвори у „проклети град“. Геополитика има предност. Зарад нове акције против Русије неће се штедети на било чему, нити ће се ико обазирати на последице по унутрашњу стабилност Молдавије. Ионако је то далека периферија која може послужити само једној сврси.
Или како је већ Пушкин писао: „Жао ми је због твоје судбине!“
