Бел епок — време гламура и раскоши, али и насиља и предрасуда
Бавећи се животом француског лекара из високог друштва, гинеколога који је дао значајан допринос развоју те области медицине, али и човека врло интригантног и разузданог приватног живота, Барнс се, заправо, бави периодом европског бел епока, временом гламура и раскоши, у којем су уметници имали посебно место, али и временом снобизма, насиља, предрасуда и ускогрудости.
Мирнодопски период који је окончан Првим светским ратом Барнсу је, како је навела уредница у „Геопоетици“ Јасна Новаков Сибиновић, послужио као основа за сагледавање нашег времена и односа прошлости и садашњости.
„Барнсова књига о Позију проширује се у једну едукативну, зналачку причу о раздобљу бел епока, које има много паралела с нашим временом. Оно што га посебно интересује, јесу уметнички, али и сексуални аспект тог времена, блистави круг Позијевих савременика, међу којима су били Ги де Мопасан, Марсел Пруст, Стефан Маларме, Оскар Вајлд, као и Сара Бернар, његова пацијенткиња и љубавница“, рекла је Јасна Новаков Сибиновић.
Бунт против спутане ксенофобије и националног шовинизма
Према њеним речима, Барнс је, бавећи се прошлошћу пронашао „лек против данашње узнемирености коју је произвео мазохистички излазак Велике Британије из Европске уније“.
„Понирући у невероватне уметничке и сексуалне слободе у бел епоку, Барнс је желео да испољи и покаже бунт против данашње спутане ксенофобије и националног шовинизма. Бавећи се односом Француске и Велике Британије у овом периоду, али и прожимањем бројних култура европских земаља, он приказује бел епок као период великог напретка и оптимизма. То је, како каже, било доба великог богатства, доминантне аристократије, снобизма, доба двобоја, али и доба велике подршке уметности“, наводи уредник „Геопоетике“.
Барнс, како је навела, поставља питање због чега се садашњост стално плаши прошлости и шта нам даје ауторитет да јој судимо, иако је она пред нама увек нема.
Човек у црвеном огртачу — суптилни херој
За Самуела Позија, слободоумног научника, чувеног по свом компликованом приватном животу, Барнс се, како наводи у свом делу, заинтересовао када је 2015. године посетио Националну галерију портрета у Лондону и угледао његов портрет у црвеном кућном огртачу, уље на платну које је 1881. насликао Џон Сингер Сарџент.
„Поза је отмена, херојска, али је шаке чине суптилнијом и некако проблематичном. Нису то шаке пијанисте, испоставиће се, већ шаке лекара, хирурга, гинеколога“, наводи Барнс у књизи.
Иако није реч о класичном роману, већ о документарном штиву обогаћеном бројним илустрацијама, фотографијама и репродукцијама личности које су обележиле Позијев живот, Џулијан Барнс је, како оцењује преводилац Зоран Пауновић, писац који уме да напише роман, чак и онда када не пише роман.
„’Човек у црвеном капуту‘ одличан је пример такве приповедачке алхемије, то је прича саздана највећим делом од реалних, историјски проверљивих чињеница које би под пером мање великог писца лако могле да бесповратно залутају у досаду. Барнс, међутим, претвара те чињенице у нешто што је не само много занимљивије, већ знатно веродостојније од историје, у раскошну повест. Опчињен истинитом причом о француском лекару, естети и бонвивану Самуелу Позију, Барнс своју очараност неодољиво преноси на читаоца“, навео је Зоран Пауновић.
Добитник бројних престижних литерарних признања и одликовања, Џулијан Барнс је читаоце освојио романима и збиркама прича, међу којима су „Флоберов папагај“, „Историја света у десет и по поглавља“, „Бодљикаво прасе“, „Енглеска, Енглеска“, „Љубав итд.“, „Сто од лимуновог дрвета“, „Артур и Џорџ“, „Ово личи на крај“, „Држати очи отворене“, „Есеји и уметности“, „Шум времена“ и многи други. Дела су му преведена на више од тридесет језика.
