Друштвене мреже кажњавају „вербални деликт“ као некад Совјетски Савез

„Немој бити зао“ својевремено је био слоган Гугла. Фејсбук је повезивао људе, а директори Твитера су се описивали као „слободарска фракција странке слободе говора“. Али ово је 2020, и сви они данас „укидају платформу“ гласовима које медијски и политички естаблишмент проглашава неподобним, пише у ауторском тексту за РТ Небојша Малић, српско-амерички новинар и стручњак за међународне односе.

„Ко је тебе изабрао?“ грмео је републикански сенатор Тед Круз из Тексаса на шефа Твитера Џека Дорсија у среду, фрустриран цензуром извештавања о једном америчком политичком скандалу.

У намери да ућутка сваки спомен сумњивих послова Хантера Бајдена, Твитер је закључао налог најстаријих новина у Америци, па чак и неких службеника Беле куће и чланова Конгреса.

Ко ово није предвидео после избора 2016, просто није обраћао пажњу. Да иронија буде већа, Круз и његове републиканске колеге су делимично и сами криви. Не само да су остали на речима уместо да делују, него су подржали теорије завере о „руском уплитању“, које су њихови политички противници осмислили с намером да оспоре легитимитет председника Доналда Трампа.

Управо је прича о „руском уплитању“ употребљена да погура Силиконску долину путем цензуре. На пример, скандал око „Кембриџ Аналитике“ је приморао Фејсбук да унајми хиљаде цензора и спољних „проверивача чињеница“. Кад се коначно испоставило да је скандал у потпуности измишљотина, то никога више није занимало – а механизам цензуре је остао у функцији.

Мада, „Силиконце“ и није требало превише терати. Јавно доступни документи показују да велика већина њихових радника финансира Демократе, док су директори усмерили своје милионе у кампање Хилари Клинтон 2016 и Џоа Бајдена сада.

Гугл је добровољно усвојио програм „доброг цензора“, на наговор својих радника и директора. Пуким случајем, је ли, председавајући кровне компаније Алфабет, Ерик Шмит, био је у потпуности предан кампањи Клинтонове.

Твитер је на пуки наговештај утицајног демократског сенатора забранио рекламе РТ и променио целокупну маркетинг политику, већ октобра 2017. Дабоме да је предлог демократског сенатора Марка Ворнера о рекламном закону остао мртво слово на папиру: његов циљ је већ био испуњен.

Као оно постепено кување жабе, притисак на друштвене мреже да цензуришу „проблематичне“ ставове постојано је растао током Трамповог председничког мандата, без обзира на откровења да је прича о „Русији“ била превара и да је једино стварно „шуровање“ било између америчких шпијуна, полиције, тужилаца, медија и политичког естаблишмента.

Притисак је порастао до кључања почетком године, када су платформе почеле да бришу сваки спомен имена „звиждача“ на основу чијег извештаја су Демократе покренуле процедуру Трамповог опозива. У једном моменту су цензурисали чак и републиканског сенатора Ранда Пола.

Онда је пандемија вируса корона послужила као повод за забрану „дезинформација“ – тј. било чега што не долази од „ауторитета“, без обзира што су се њихови ставови временом мењали. Тек ту је „жаба“ почела да примећује кување.

Али било је касно и Твитер је већ отворено цензурисао америчког председника лично. Осуда нереда је проглашена за „глорификацију насиља“ и обрисана. Упозорење изгредницима да у Вашингтону неће проћи „аутономна област“ попут оне у Сијетлу? „Претња физичком силом“, обрисана.

Исти стандард је после примењен на метафору једног комунисте, додуше. Али било да је реч о изузетку који потврђује правило или вештачкој уравниловки кривице, на крају је Твитер завршио као арбитар шта сме да се каже. И то је била цела поента.

Како је ово могуће у земљи где је слобода говора прво право загарантовано уставом? И Демократе и Трампови републикански критичари су брже-боље прогласили да се Први амандман односи само на државу, а не и на приватне корпорације! Ово је, дабоме, у потпуности апсурдно – али пролази зато што то нико још увек није судски оспорио.

Тај софизам је омогућио заговорницима цензуре да тврде како у Америци технички не постоји вербални деликт и контрола говора и мишљења за какву су некада оптуживали СССР. Кад имаш технократију, она и није потребна! За то време, неки чланови Конгреса – попут демократског сенатора Еда Маркија – отворено негодују што техно-корпорације не цензуришу довољно!

​Ако мислите да не приличе поређења са Штази или КГБ-ом, обратите пажњу да Твитер захтева од Њујорк поста – новина које је основао Александар Хамилтон давне 1801. године – да обришу свој „увредљиви“ твит о документима Хантера Бајдена, како би им откључали налог. Тек онда, наводно, могу поново да га поставе јер су се у међувремену правила променила, је ли.

То се савршено уклапа у тезу да истинска послушност мора бити добровољна. Из истог разлога, Американцима држава и даље тражи да пошаљу пореску пријаву, иако им још од Другог светског рата порезе одбија од плате. Управо због тога, у Орвеловој „1984“, Партији није довољно да физички сломи Винстона Смита – већ он мора добровољно да заволи Великог Брата. Зато и Твитер захтева да клечите пре него што вам дозволи да говорите.

Оно што је некада обичног човека стављало у исту раван са Њујорк тајмсом, Вашингтон постом или Си-Ен-Еном, претворило се у тобоже неутралну „платформу“ која даје глас пропаганди естаблишмента, а забрањује легитимне мисли и речи под маском борбе за „нашу демократију“ а против (фантомске) претње „руских дезинформација“.

​Није морало да буде овако. И не мора да остане. Али да би говор у Америци опет био слободан, биће потребно више од јаких речи.