Размишљање Захара Прилепина: „Породица доживљава тешка времена. Савремени свет улаже сувише да би је уништио. Човек, како се објашњава, не дугује ником ништа — слободан је од отаџбине, језика, од своје жене и своје деце.“ Писац не додаје, то се подразумева: савремени човек слободан је и од Бога.
Уместо руковођења правилима која долазе од човеколиког Бога, пишу се закони по мерилима боголиког човека. Обезбожавање западног, некоћ хришћанског света, траје већ дуго. Сада достиже свој врхунац.
Папа Франциско подржава легализацију истополних бракова. И то није прва контрадикторност изречена у његовим јавним иступима. Напрасна абдикација Бенедикта XVI добија свој пуни смисао. Преостала паства немо и збуњено посматра ове најаве, верујући да ће теза о хришћанским коренима западне културе бити одбрањена сама од себе.
Сергеј Јесењин јадикује: „Како је страшно што душа пролази, као младост, као љубав.“ Осврћући се на ове речи Прилепин додаје: „Најпре ти чуваш своју душу, а после твоја душа чува тебе. У сачуваној души живе анђели. Када нам сликају како они лете иза наших леђа, обмањују нас. Анђели се гнезде у нама. Само, они не могу да живе на ђубришту.“
Савремени западни културни образац одавно не почива на хришћанском. Нема духовности, већ профитабилности. Нема доброте, већ корисности. Нема саосећајности створене од анђела који се у човеку гнезде, већ сажаљења дефинисаног по аршинима просветитељства.
Појмови разума и слободе добили су нова значења. Религијско је проглашено неразумним и неслободним. Отуда и закључак да се поменута паства може тешко одбранити. Ово је доба агресивног богоборства, растурања заједница, притисака на појединце још од предшколског узраста. Веровати није разумно, нема ту рационалности, Бог не даје слободу, религија од човека ствара заточеника.
Ипак, за разлику од прогресивне дехристијанизације Запада, детектован је и дијаметрално супротан процес на Истоку. Ту се за богоборце јавља проблем, који је једнако ствар геополитике, колико и идеологије „модерности“.
Удар на православље, уобичајен кроз низ циљано финансираних кампања које се упорно воде и суштински своде на разарање породице и тезу да никада нећемо постати модерни, самим тим ни материјално богати ни професионално успешни, уколико се не окренемо профитабилности и корисности, доживљава врхунац несретном злоупотребом васељенског поглавара у пројекту тоталне фрагментације православног света.
Одлични савезници у том послу су декларисани атеисти, председници и премијери појединих држава.
Мухамеданци против Макроновог концепта
Али, још већи проблем за богоборце представља ислам. Способност хитре мобилизације мухамеданаца, од Бангладеша на истоку до Турске на западу, после само једне изјаве председника Француске јесте невероватна. Муслимани неће пристати на Макронов концепт о „секуларности и слободи“, они бурно реагују на увреде са којима су православни хришћани научили да живе, а пред којима се римокатолици повлаче. Бурне реакције подразумевају и тероризам, језиве изливе мржње, слике из Париза и Беча које никога не остављају равнодушним.
Не делује тако на први поглед, али — тероризам постаје главна претња исламу. У говорима пуним самопоуздања, разни имами поручивали су како будућност света припада исламу! Тероризам као средство, па још дочекан са симпатијама међу делом верујућих, гура исламски свет ка политичкој изолацији, те последично географској периферизацији и дугорочној економској стагнацији.
Из такве позиције, у геополитичком контексту пасивне, муслиманске земље неће моћи да се одбране пред организованим богоборством. Заједница још дуго може пружати неки вид отпора, али ће се он испољавати све већим насиљем, апсолутно неприхватљивим за остатак света и коначно довести до неумитног краја који је, водећи се нешто другачијом логиком, описао Семјуел Хантигтон пре четврт века: сукобом цивилизација! Заправо, још тачније, сукобом једне цивилизације против свих осталих!
Треба ли напомињати како ће се то завршити!? Бројни теоретичари врло убедљиво објашњавају да се корени насилног налазе и у есхатолошком, или у политичкој димензији мухамеданства, или у учењима појединих верских лидера, а Амин Малуф проблем посматра из историјске перспективе, описујући колико су одређени догађаји трауматизовали муслиманска друштва. О крсташким ратовима, давно заборављеним у западном свету, на Блиском истоку се и данас расправља.
У свему овоме има истине. Али је и истина да ће се преостале хришћанске заједнице много теже супротставити феномену глобалног богоборства без неког облика сарадње са муслиманима.
Уврежен и широко распрострањен став међу муслиманима да је ово што гледамо „рат хришћанског и мухамеданског“, сасвим је наопак и нетачан. Ово што гледамо је рат боголиког човека против човеколиког Бога. И том боголиком човеку, том „Макрону“, сасвим је свеједно ком Богу се верници моле. Ово што гледамо је покушај изградње атомизованог пострелигијског друштвеног система. Ово што гледамо је, на свом концу, претварање света у велико ђубриште. Нема душе, нема анђела.
Сукоб или сарадња цивилизација
Томе се отпор не може пружати бурним реакцијама, тероризмом. Ако се тим путем крене, завршићемо у сукобу цивилизација. Томе се отпор мора пружати упорном одбраном вредности, тумачењем разума и слободе у пуном и правом, а не лажном и кривотвореном значењу. Томе се отпор може пружати не сукобом, већ сарадњом цивилизација. Одбраном породице, пре свега.
Да би се у том правцу кренуло, муслиманске заједнице морају се укључити у осуду и борбу против насиља. Да би се у том правцу кренуло, хришћанске заједнице морају се укључити у борбу против омаловажавања вредности једне монотеистичке религије. Скарадне карикатуре пророка Мухамеда нису одраз тобожње слободе, већ су увреда и ниподаштавање, гажење по достојанству верујућег човека.
Наравно, покушај преокрета постојећих трендова делује као утопија. Ближи смо сукобу него сарадњи. Дуго је све ово спремано, немогуће је време вратити у назад.
Нешто се, ипак, мора покушати. У супротном, биће још горе! Најпре ће бити ратова и насиља. Потом ће људи остати без душе.
Прочитајте још:
