Заменик градоначелника Београда Горан Весић је најавио да ће Град покривати трошкове рада КПГТ-а и пројектно финансирати представе те да ће обезбедити да то позориште нормално ради.
Културни центар са позориштем, галеријама, библиотеком
„Позориште ће постати део система градског управљања и то је за нас добра вест. Све ће остати исто, само ће они преузети оно са чим се мучимо годинама, плаћање струје, воде и остало“, каже Љубиша Ристић.
КПГТ 25 година делују у простору Старе шећеране, некадашње фабрике шећера која је подигнута у периоду од 1899. до 1901. године, на територији данашње општине Чукарица.
Ристић подсећа да је Стара шећерана заштићена законом као споменик културе и додаје да је Град Београд сада одлучио да тај комплекс, који заузима 13 хектара, обнови и ту изгради велики културни центар са позориштем, концертном двораном, галеријама, библиотеком.
„То је наш пројекат од пре 25 година. Град је јавно објавио да су нам захвални што смо сачували Шећерану и својом активношћу спречили да она буде срушена или да се ту изграде станови, коцкарнице и тржни центар. Ми смо ту пре 25 година направили позориште и сада се тај наш пројекат развија, али ми то не можемо сами. Пошто ће КПГТ бити прва установа културе у том новом комплексу, онда је природно да град преузме оснивачка права над позориштем. Наставићемо да радимо као и до сада, само ће бити мало лакше“, појаснио је Љубиша Ристић.
Од културно-политичког покрета до Старе шећеране
Ристић је 1977. године са Надом Кокотовић основао КПГТ (Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар), југословенско позориште са идејом да својим представама и деловањем чувају и негују јединствен културни простор.
„Паралелно смо радили у Љубљани, Београду, Скопљу, Сарајеву… свуда и увек смо се трудили да то буде позориште које заступа мултикултурни и мултиетнички концепт. Борили смо се за опстанак југословенског културног простора. Други су хтели националне културе. Оно што се данас назива регионом, за нас је још увек југословенски културни простор. И даље мислимо да треба живети заједно на основу различитих традиција и језика, заједничких судбина и интереса, да се тај простор обогаћује различитостима, уместо ускогрудостима и сукобима”, истиче Ристић.
КПГТ је, према његовим речима, био културно-политички покрет седамдесетих година и успешно се борио за своје идеје све до рата и распада Југославије.
„Форма и естетика наших представа произилазила је из наших културно-политичких ставова. Нада Кокотовић, Душан Јовановић, ја и на хиљаде људи из целе земље… Свако је доносио нешто своје. Неко је био склонији експерименту, други традиционалнијем начину рада. Увек смо били отворени и прилагођавали се ситуацији. Када нисмо имали позориште, радили смо на улици, у парковима, у старим тврђавама”, наводи Ристић.
Последње гостовање југословенског КПГТ-а у Лењиграду
„Наша држава никада није улагала у наша гостовања у Америци, Аустралији и читавој Европи, већ фестивали и градови који су били заинтересовани да играмо тамо. Када су дошле санкције, све је престало. Последње гостовање тог КПГТ-а било је 1990. у Лењиграду. Играли смо представе ‘Ослобођење Скопља’, ‘Анита Бербер’ и ‘Ричард Трећи’. Почео је рат, људи су се расули. Још неко време покушавали смо да играмо заједно, па није могло више”, присећа се Љубиша Ристић.
Каже да је КПГТ као југословенско позориште било прво на удару, престала су гостовања по иностранству, преселили су се у Стару шећерану и борили са свим проблемима са којима се суочавају театри који немају редовно финансирање.
„Последњих 20 година је било веома тешко, јер је КПГТ био изложен систематском прећуткивању и гурању у страну. У националним културама није било прихватљиво постојање југословенски орјентисаног позоришта”, истиче Ристић.
Мисија КПГТ-а остала је иста.
„Разлог постојања КПГТ-а је покушај да се живи на јединственом југословенском културном простору. То је моја лична идеја и људи са којима радим. Државе настају и нестају, али увек остаје културни простор, који је старији и важнији од саме државе”, наглашава Ристић.
Хандке, Крец, Чехов
КПГТ данас окупља близу педесетак глумаца и десетак балетских играча, али због епидемије раде мање.
„Нисмо на буџету, немамо средстава, мало се ради у овим околностима. Нисмо могли да почнемо да играмо иако имамо нове представе. Чим буде могуће изаћи ћемо са неколико премијера“, наводи Ристић.
У овом театру припремају „Велики пад“ и „Дон Хуан“ Петера Хандкеа и „Страх и нада у Немачкој“ Франца Ксавера Креца.
„Крећемо да радимо и два Чеховљева комада – ‘Дама са псетанцетом’ и ‘Три сестре’. Први пут радимо Чехова, а имамо и три потпуно непозната руска драмска писца чија дела се тек преводе. Надам се да ћемо до пролећа имати пет нових представа”, најављује Љубиша Ристић.
Прочитајте још:
#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Fabrika_%C5%A1e%C4%87era_Beograd_2.jpg){kind=link}