Ово није сценарио током владавине короне само у Србији, глобални подаци Агенције Уједињених нација за жене упозоравају да би пандемија овог вируса могла да избрише напредак у родној равноправности постигнут у последњих 25 година.
Не зна се којима је теже, женама које иду на посао или онима које раде од куће, па истовремено обављају професионалне и кућне послове, а најтеже је здравственим радницама.
Из ковид амбуланте право у кухињу
У сектору здравствене заштите у Србији ради чак 79 одсто жена. Једна од првих на борбеној линији против короне је и докторка Александра Милосављавић из Дома здравља Врачар у Београду.
У првом таласу пандемије у ковид амбуланти је проводила и по две недеље, без слободног дана који би посветила деци, синовима од 11 и 12 година.
"Кад дођем с посла прво бежим у каду да се истуширам, да им случајно не би пренела вирус, а деца једва чекају да те виде, зато што је другачији начин школовања, он лајн, њима треба невероватна помоћ око тога. А кад су ишли један дан у школу, а други не, били су потпуно погубљени, сваког дана једва чекају да дођем, да им помогнем око школе и да причају са мном", каже др Милосављевић.
Она додаје да обожава свој посао, воли рад у ковид амбуланти, јер је радује да може да помогне људима који су у великом страху. Рад са пацијентима није напоран, напорно је у заштитном оделу.
"Телу је потребно веме за одмор, јер му недостаје кисеоник под тим оклопом, али када дођем кући, нисам само мама, спремачица и наставница. Морам да будем и куварица, јер је плата лекара толико мала да не могу да зовем и наручујем храну. Нема одмора, терет је на женама дупло већи, него на мушкарцима, јер ово је Балкан, мушкарац дође с посла, легне и одмара се. Ретко који помаже деци у учењу, то је мали проценат, углавном мајке воде рачуна о деци. Они се понашају онако како су се понашали пре епидемије".
Жене чешће остају без посла
Зоја Витас има пуну подршку свог партнера, али током пандемије има други проблем, не може да задржи посао, јер ради у угоститељству које због короне трпи озбиљне последице.
Има две одрасле ћерке с којима не мора да учи, али и двогодишњег сина. У првом таласу короне радила је као помоћна куварица у једном ресторану у Београду. Међутим, када је почео полицијски час, прва је добила отказ, јер је у фирму дошла последња.
"Затворени су и вртићи, нисам имала никакву опцију, пошто баба и деда нису у Београду, већ у Бачкој Паланци, маленог није имао ко да чува, тако да свакако нисам могла да радим", каже Витасова.
Када су поново отворени ресторани, запослила се у једном с традиционалном српском кухињом, а након два месеца, поново је остала без посла, али, каже, опет не може никога да криви.
"Све се јако компликовало, људи су генерално јако угрожени, посебно угоститељи, имају проблем да исплате радницима плате, кувари сада раде за мизерне паре, а то је врло одговоран и тежак посао. Радила сам и у једном фаст фуду, нисам више бирала, јер треба да се живи, малени је поново кренуо у вртић, а онда је у августу све почело поново да кува, баш кад сам нашла нови посао, почео је трећи талас, тад сам и ја добила корону".
Поново је остала без посла, али то не значи да може да се у потпуности посвети најмлађем детету, јер добар део дана мора да посвети тражењу новог у коме ће послодавац имати разумевања за њену улогу мајке, а не само куварице.
"Јако је тешко да се организујем, прво што кувари раде у сменама, али некако сам успевала, пошто су ћерке велике, оне ускачу кад сам друга смена. Све би било много лакше да се не дешава ово са ковидом и да послодавци нису толико оптерећени проблемима, сви морамо да зарадимо плату, а кад се ради до 17 часова, то је немогуће".
Самохране мајке највише на удару
Марија Бошковић је телевизијски новинар - репортер из Београда, самохрана мајка два дечака. У њеном послу нема тачног радног времена, не зна се како ће радни дан почети, када и где ће се завршити. Кад на све то додате живот са короном, мало је рећи да јој није лако.
"Са старијим дететом није толико страшно, четврти је разред, већ је уигран, срећом и даље иде у школу, па се одржава свест о томе да постоји обавеза, да се сваки дан нешто ради. Међутим, са млађим, који тек треба да крене у школу, а нисмо у могућности да га шаљемо у вртић, организујемо сваки дан предшколски програм код куће. Колико то може да надомести оно што би добио у вртићу, нисам сигурна", каже Бошковићева.
Она има срећу што у балансирању између посла, кућних послова и бриге о деци може да се ослони на своју мајку, некадашњу учитељица. Не зна како би без ње.
"То не треба да буде решење, да нам бабе и деде буду стално на располагању, они имају право на свој живот, али у овој ситуацији нема другог решења. Не бих стигла да одведем децу у школу, да их покупим на време и да стигнем да завршим кућне обавезе да није маме. Поготово када настава траје два или три сата дневно. У предшколско више не идемо, имали смо заражене у групи".
Бошковићева додаје да и њој и деци у време корона вируса највише недостаје друштвени живот. Не организују и не иду на рођендане, нема дружења у кућама, у паркићу је све ређе, јер је све хладније.
"Посао је такав да морам и од куће да радим. Све трпи. Не знам ни како, ни шта бих више мењала. Могу само да чекам да се ово заврши, па да кренемо да живимо нормално, уобичајеним ритном", каже Бошковићева на крају разговора за Спутњик.
