Сећање на прошлост нас теши
Угледни руски писац и историчар недавно је гостовао на једној од онлајн трибина у оквиру Међународног београдског сајма књига, где је говорио о односу историје и књижевности. Читаоцима у Србији познат је по документарном роману „Зимски пут“, објављеном пре неколико година у преводу на српски језик.
Ово дело, које се бави темом Грађанског рата у Русији двадесетих година прошлог века, кроз причу о сукобу „белог“ генерала Пепељајева и „црвеног“ командира Строда, у Русији је 2016. године овенчано најпрестижнијим књижевним признањем „Велика књига“, а понело је и титулу „Национални бестселер“.
У разговору за Спутњик Леонид Јузефович да му је, поред средњег века и периода владавине Ивана Грозног, ком је посветио и своју докторску дисертацију из историје, један од најинтересантнијих периода у прошлости одувек био Грађански рат у Русији. Ипак, наш саговорник каже да у историји не трага за одговорима на питања, објашњавајући да у прошлост гледа као у непрегледно звездано небо, или океан, тражећи и њиховој величини само олакшање.
„Када видимо шта се све догађало у овом свету, колико је много било свега онога што нас подсећа на тешкоће с којима се суочавамо данас, схватамо да нисмо први у томе, да је тако већ било. Чак и сада, у овој пандемији, почели смо да се сећамо ранијих пошасти те врсте – епидемија куге, колере... Колико год да то чудно звучи, та врста сећања нас теши, јер човека највише плаши управо оно што нема аналогију“, каже Леонид Јузефович.
Рат „црвених“ и „белих“
Истраживању Грађанског рата у Русији озбиљније се посветио у зрелим годинама, будући да је, како каже, у совјетско време било немогуће приступити архивима и документима који сведоче о том времену.
Могућност да се коначно посвети детаљном проучавању обиља докумената о сукобу из двадесетих година у Русији изродила је два документарна романа – „Самодржац пустиње“ и „Зимски пут“.
Роман „Зимски пут“ говори о непријатељству које опстаје на руском Далеком истоку, у Јакутији, чак и у тренутку када је грађански рат у већем делу земље завршен. Његови главни јунаци су „бели“ генерал, песник Анатолиј Пепељајев (1891 – 1938) и „црвени“ командир, писац Иван Строд (1894 – 1937).
„То банално звучи, али свака страна је имала своју истину. У мојој књизи 'Зимски пут' и 'бели' генерал и 'црвени' командир су благородни људи, обојица бране високе идеале, али околности су такве да њих двојица ратују један против другог. Данас у Русији, наравно, има и 'црвених', а има и 'белих', као и у свим земљама које су преживеле тако моћне грађанске ратове. У Европи су то, пре свега, Ирска и Шпанија. Тамо такође нема коначног помирења“, оцењује наш саговорник.
Према његовим речима, у Грађанском рату у Русији бориле су се идеологије, а такав рат одликује се особеним односом према противнику, ког треба преваспитати, преобратити у своју веру, или убити.
„То је својствено религиозним ратовима, попут рата католика и хугенота у Француској у 16. веку, или Тридесетогодишњег рата у 17. веку“, оцењује руски писац.
Јузефович напомиње да се тај стогодишњи раскол између „црвених“ и „белих“ у Русији осећа и данас, али да губи своју оштрину.
„Увек ће бити 'црвени' и 'бели', али они сада већ могу да разговарају. На пример, унук 'белог' генерала Пепељајева и унука 'црвеног' командира Строда, јунака мог романа 'Зимски пут', срели су се пре једно две године, попили пиће, ишли заједно у цркву и растали се као пријатељи“, наводи руски писац.
Заборављени генерал Махин
Тема сукоба „црвених“ и „белих“ интересантна је и Србима који су, како каже Леонид Јузефович, на својој кожи осетили последице руског грађанског сукоба, јер су бројни „бели Руси“ уточиште пронашли управо у Србији.
Један од њих је и Фјодор Махин, бивши потпуковник руске царске војске, ког су црвеноармејци позвали као војног стручњака у време Грађанског рата да се бори на њиховој страни.
„Он је, међутим, прешао на страну 'белих', борио се за њих, а онда је постао страствени антикомуниста. Ипак, у време Другог светског рата, он се нашао у Југославији, у Титовој армији, и добио чин генерала. Уочи рата се учланио у Комунистичку партију Југославије и постао Титов врло близак сарадник, успео је да стекне његово поверење. Вероватно би напредовао и даље у каријери, али није имао среће, умро је 1945. године. По њему је чак била названа једна улица у Београду, али је деведесетих њен назив промењен“, прича Леонид Јузефович.
Према његовим речима, Фјодор Махин био је веома образован и занимљив човек. Говорио је 12 језика, могао је да слуша све радио-станице, енглеске, француске, немачке, руске, америчке и да саставља извештаје на основу тога.
„Нажалост, тај човек је данас готово потпуно заборављен“, са жаљењем констатује Леонид Јузефович.
Од Косовског циклуса до Павића
Велика инспирација за нашег саговорника су дела српске књижевности, почев од епске поезије, коју је још као дете имао прилике да чита у преводу великог руског песника Николаја Заболоцког и да научи напамет многе стихове из „Косовског циклуса“, све до романа Иве Андрића, Меше Селимовића и Милорада Павића.
„На мене руски историјски роман никако није утицао, не волим га, јер се у Русији увек сматрало да историјски писац треба да реконструише прошлост, а ја с тим нисам сагласан. Ако аутор мисли да може да реконструише прошлост у уметничкој прози, онда је он у великој заблуди. Он, пре свега, треба да на историјском материјалу решава неке вечне проблеме, а не актуелне, свакодневне. Ако пишеш о Ивану Грозном, а мислиш на Стаљина, онда из тога ништа добро неће испасти. Нећеш рећи ништа ни о Ивану Грозном, ни о Стаљину. Ипак, могу се у животу Ивана Грозног наћи и такви елементи који су нам важни и данас“, сматра Јузефович.
Српска књижевност му је, како истиче, још у младости показала да историјски роман може много тога да каже о човеку уопште, дакле, и о њему самом.
„Могуће је да традиција историјског романа у Србији потиче од тога што Срби живе у историји. Мој омиљени писац, још из младих дана, јесте Иво Андрић. Данас је он у Русији на неки начин заборављен. Сви знају о коме је реч када се спомене, али не видим његове књиге на полицама књижара. Сви знају да је добитник Нобелове награде, али ако питаш шта је написао, на то већ нико не уме да одговори“, каже Јузефович, додајући да су уз романе „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“ велики утисак на њега оставиле Андрићеве приповетке.
Седамдесетих година у Совјетском Савезу, присећа се наш саговорник, веома је популаран био Меша Селимовић, а нарочито његов роман „Дервиш и смрт“, који је, такође, прочитао с великим одушевљењем.
„И, наравно, Павић. Једном приликом био је гост на Сајму књига у Москви. Тамо је био огроман павиљон, у којем је Павић потписивао књиге, а ред оних који су чекали да добију његов потпис био је дугачак буквално километар. И дан-данас мислим да је 'Хазарски речник' један од најзначајнијих романа у 20. веку. Необичан, поетичан, вероватно не можемо да га назовемо историјским, али то и није важно, јер је то изванредна књижевност“, оцењује Јузефович.
