Када свет одустаје од емисије угљеника, Русија има потенцијал да постане важан извозник водоника. Ово је у четвртак изјавио добитник Нобелове награде за мир, председавајући Међународног комитета за доделу награде „Глобална енергија“ Рае Квон Чунг.
Гориво будућности
„Претпоставља се да ће управо водоник постати енергија будућности“, рекао је Рае током свог говора на Гајдаровском форуму.
„Русија може постати главни извозник водоника. Русија може бити врло конкурентна на овом тржишту. Она може производити и извозити водоник исто као што сада извози природни гас“.
Међутим, по мишљењу нобеловца, са техничке тачке гледишта, Русија не може сама да реши овај проблем. За то ће бити потребна помоћ Европске уније, Јужне Кореје и других земаља које „могу да преузму обавезу да купују водоник који је произведен у Русији“. Стручњак је истакао да смањење емисије угљеника до нуле може постати нови подстицај за свет, мотивишући земље да створе нову индустрију за развој угљеник-неутралне економије.
Сагоревање овог гаса не формира емисије СО2, па он може бити директна алтернатива за угљоводоник. У то да је Русија та која има очигледну предност над конкурентима у снабдевању горивом од водоника Европску унију, уверен је водећи стручњак руске Националне фондације за енергетску безбедност Игор Јушков. Према његовим речима, водоник се може добијати из метана. Ова врста водоника се назива „плави“ и по квалитету је лошији од „зеленог“ водоника, који се добија електролизом воде користећи обновљиве изворе енергије. Производња „плавог“ водоника је сада много јефтинија од „зеленог“.
„Конкуренција на тржишту водоника може бити прилично жестока. Сада је она минимална јер је потрошња самог водоника врло мала. О томе се више говори него о стварној употреби“, објаснио је Јушков.
Русија има инфраструктуру за транспорт водоника
У прилог руском „плавом“ водонику говори то што Русија има сопствену инфраструктуру за транспорт горива. За ово су погодни већ постојећи гасоводи. А ако се појави потражња, онда је могуће „модернизовати друге гасоводе за ово“. Још једна предност Русије је то што у земљи постоји велики број нуклеарних електрана из чије енергије је могуће добити још једну врсту водоника — „жути“.
„Такав водоник је такође прилично пожељан за Европу, јер нуклеарне електране готово не производе емисије гасова са ефектом стаклене баште у атмосферу. На овај начин можемо да испоручујемо разноврснији водоник у поређењу са другим добављачима“, рекао је саговорник.
Међу осталим потенцијалним учесницима на тржишту извоза водоника, Јушков је споменуо Блиски исток, конкретно Катар и Саудијску Арабију, приморске земље, најстабилније афричке земље „где соларне панеле неће изударати чекићима“.
„Међутим, ове земље можда неће имати сопствене ресурсе и технологије. Пре свега, мораће да добију инвестиције, највероватније европске, да успоставе производњу у њеним границама и тек након тога да продају водоник. За Европску унију је много исплативије да остави новац и производњу у својим границама, јер је цела ова прича у потпуности створена да направи потпуну супституцију увоза и самодовољност“, закључио је експерт.
Још један „Северни ток“
У будућности Русија може користити „Северни ток 1“ и „Северни ток 2“ за испоруку „плавог“ и „тиркизног“ водоника у Европу, као и изградити „Северни ток 3“ за ове потребе. Ово мишљење је изнео заменик директора Института Европе Руске академије наука Владислав Белов. „Тиркизни“ водоник се такође добија из метана, али захваљујући посебној технологији могуће је смањити емисију CO2.
До 2050. године Европа планира да у потпуности пређе на „зелени“ водоник. Истовремено, ЕУ ће продавати водоник за 630 милијарди евра годишње и обезбедити око милион радних места.
За Газпром, који у просеку прода око 200 милијарди кубних метара природног гаса, ово је крајње непријатан план. Поред преоријентација на продају гаса Кини, чиме се Газпром активно бави, тамо се спроводе и истраживања водоника.
Већина водоника, око 76 одсто, сада се производи из природног гаса. У ове сврхе се користи 205 милијарди кубних метара. Укупна производња водоника у Русији не прелази 5 милиона тона уз глобалну потрошњу од 72 милиона тона. Али већ за 30 година овај број се може повећати пет пута.
Према енергетској стратегији до 2035. године, Русија планира да извезе 0,2 милиона тона водоника до 2024. године, а 2 милиона тона до 2035. године.
Саудијска Арабија има реализован пројекат „плавог“ водоника у коме се водоник меша са азотом и транспортује у Азију у облику амонијака, а у бројим земљама постоји циљ да се око 10 одсто водоника дода у природни гас. Американци планирају да постану лидери у водоничној енергетици до 2050. године. Али Русија не намерава да се одрекне овог тржишта без борбе.
Како до јефтинијег водоника
Водећи стручњак руског Фонда за националну енергетску безбедност Станислав Митрахович каже да се водоник може користити не само за термоелектране, већ и као гориво за аутомобиле. „Међутим, користећи само ‘зелени’ водоник, тржиште ће бити врло мало и скупо. Руска идеја је да се уклони ова ‘дискриминација боја’ и понуди Европи водонични ‘савез’ на бази руског гаса. Ако буде много јефтиног водоника, почеће изградња турбина, аутомобила, бензинских пумпи, цевовода, неопходна инфраструктура“, објаснио је експерт.
„О водоничном гориву треба размишљати као о будућности и доброј идеји. Али не бих волео да се то претвори у неку врсту маније: овој техничкој и економској иницијативи морамо приступити озбиљно, израчунавајући реалне рокове њене примене и трошкове“, уверен је Митрахович.
Према његовим речима, Русија планира да користи водоник у неким индустријским сферама. Компанија „Новатек“ је већ најавила прелазак једне од својих турбина на водоник. РЖД (Руске железнице) и Росатом развијају заједнички пројекат на Сахалину за стварање водоничног мотора за возове. Међутим, Руској Федерацији је потребна технологија за производњу „зеленог“ водоника, „па ћемо за то морати да платимо Европи“.
Прочитајте још:
- Авиони на водоник – будућност летова и опстанка Земље
- „Северни ток 3“ ће испоручивати гориво будућности у Европу
- Копенхаген ће до 2025. године постати први карбонски неутралан град
