Судбина „Мирослављевог јеванђеља“, насталог у 12. веку, пратила је судбину свог народа. Од тренутка када је написано, до данас, када се очекује повратак његовог недостајућег, 166. листа из Русије у Србију, „Мирослављево јеванђеље“ је прешло дуг и трновит пут од древних српских земаља, преко Свете Горе и Русије, назад до своје постојбине.
Данас се чува у Народном музеју у Београду, а једини лист који му недостаје, требало би током ове године да се врати у Србију. Прошлог лета је председник Русије Владимир Путин потписао документ којим се ратификује повратак листа „Мирослављевог јеванђеља“ у Србију, у замену за седам слика руског уметника Николаја Рериха, које су део колекције Народног музеја из Београда.
Како је „Мирослављево јеванђеље“ стигло у Хиландар
„Мирослављево јеванђеље“ настало је по наруџбини хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Рукопис је потписао Григорије Дијак, за ког се претпоставља да је био ђакон који је руководио целим послом.
Претпоставља се, такође, да су у писању текста, с обзиром на његову врхунску калиграфску вредност, учествовали професионални писари, а професионалац је био задужен и за израду изванредних илуминација које прате древни ћирилични текст.
Аутори су до данас непознати науци, а није прецизно утврђено ни како је јеванђеље стигло до Хиландара. Претпоставља се, ипак, да је рукопис на Свету Гору послао сам кнез Мирослав, или да су то учинили његови потомци, будући да је Хиландар у то време био српски духовни и културни центар.
Драгоцени рукопис дуго је „скупљао прашину“ на полицама манастирске библиотеке, а у време када је прешао под надлежност бугарске цркве, био је готово заборављен, објашњава у разговору за Спутњик руски историчар и слависта Анатолиј Турилов, дописни члан Српске академије наука и уметности.
Руски истраживачи на Светој Гори
Током 19. века многи руски пустолови, истраживачи и поштоваоци православне и словенске традиције и културе посећивали су Свету Гору и Хиландар. Један од првих био је писац, ходочасник и монах Василије Григорович који је светогорски манастир посетио четрдесетих година.
О самом јеванђељу се тада веома мало знало, јер су у Хиландару у то време боравили бугарски монаси, који се, како објашњава Анатолиј Турилов, нису интересовали за српске ћириличне рукописе, па самим тим нису ни знали шта све чува манастирска ризница.
„Григорович је узео веома много листова из Хиландара и из других манастира, али 'Мирослављево јеванђеље' није ни видео. Просто му је промакло“, каже Анатолиј Турилов.
„Петербуршки лист“
Након Григоровича, 1845. године, Хиландар је посетио архимандрит Порфирије Успенски, велики поштовалац и истраживач православне и словенске културе и писмености. Он је у манастиру открио и рукопис „Мирослављевог јеванђеља“ и истргао из њега један лист. Однео га је у Националну библиотеку у Санкт Петербургу, заједно с мноштвом других вредних словенских рукописа и других драгоцености.
Тај лист Порфирија Успенског је, вероватно, и најпознатији у научној литератури.
„У старијим научним радовима, онима који су настајали током седамдесетих година 20. века, као пример за проучавање Мирослављевог јеванђеља и за израде копија увек је узиман петербуршки лист. Он садржи веома леп иницијал В с људском фигуром. Веома популарни и утицајни палеографски албуми углавном су садржали тај петербуршки лист. Порфирије га, уосталом, никада није сакривао, писао је о њему у својим мемоарима. Сви су тада отворено писали о таквим стварима и, хвала богу, на основу тога и знамо шта имамо“, наводи руски историчар и слависта.
Истргнути лист „Мирослављевог јеванђеља“ је јавности први пут био представљен на великом археолошком конгресу у Кијеву 1874. године и то је била прилика да га виде и српски истраживачи и да сазнају за њега. На том скупу га је фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је целом рукопису и дао назив „Мирослављево јеванђеље“.
Варварство или научна радозналост
Данас је веома тешко схватити однос истраживача из претходних векова према реликвијама и споменицима културе. Многи светски путници су узимањем листова из разних рукописа распарчали на десетине и стотине кодекса.
„Притом, веома често нису записивали одакле су истргли одређене листове и због тога сада научници морају да се баве обрнутим послом, односно да утврђују одакле потичу одређени фрагменти докумената“, напомиње Анатолиј Турилов.
Ипак, поступак Успенског је у време када је живео у културној и научној средини био уобичајен.
„То је било време када је фотографија још била у зачетку, а на Светој Гори је почела да се користи тек педесетих година 19. века, захваљујући руском путнику и истраживачу Севастјанову. Квалитетно израђене копије рукописа биле су практично немогуће. Не могу да одобравам такве поступке, али не могу ни да их осуђујем, јер је иза њих стајала истраживачка радозналост“, објашњава Анатолиј Турилов.
Он подсећа и на примере у којима су, колико год то парадоксално звучало, управо захваљујући обичају да се узимају листови из древних рукописа, сачувана сведочанства о многим вредним споменицима културе и писмености.
„Исти тај Порфирије је током боравка у Манастиру Светог Павла који је до краја 18. века био српски, а у то време је већ био грчки, изабрао неколико минијатура и листова из Радослављевог јеванђеља, вредног споменика писмености из 15. века, који је чуван у манастирској библиотеци. Пола века након Порфиријеве посете манастиру, 1902. године, у пожару је страдала цела манастирска библиотека, а из њене збирке сачувани су само фрагменти, односно листови које су разни људи раније однели одатле“, подсећа Турилов.
Заслуге руске науке у изучавању споменика словенске писмености
Петнаест година после Порфирија Успенског на Свету Гору је дошао други веома познати истраживач, архимандрит Антоњин Капустин. Он ништа није кидао, али га је Мирослављево јеванђеље толико одушевио да је израдио копију целог рукописа. Касније је то коришћено као важан историјски и историјско-палеографски извор.
Крајем 19. и почетком 20. века на Петербуршком универзитету је уведен курс палеографије. Неизоставни елемент палеографских изучавања било је управо Мирослављево јеванђеље.
„Заслуга руске науке је у томе што је она опитимизовала однос према јужнословенским споменицима писмености, односно у томе што је покренула интересовање за јужнословенску писменост и код руских, али и код западноевропских и јужнословенских научника и истраживача. Треба се сетити Севастјанова који је током боравка у манастиру направио огроман број фотографија Мирослављевог јеванђеља и оставио их у наслеђе“, напомиње Анатолиј Турилов.
Севастјанов је, подсећа наш саговорник, урадио још једну веома важну ствар – одштампао је огромну количину примерака својих фотографских снимака које је делио свим заинтересованим институцијама, у Француској, у Немачкој.
„Уз помоћ фотоапарата он је научну јавност и архивисте упознао, пре свега , са споменицима писаног и културног наслеђа јужнословенских народа. Недавно је у Москви објављена велика књига о Порфирију Успенском, где се веома много говори и о самом Порфирију, али и о Севастјанову. Ја бих препоручио свим колегама из Србије да је прочитају пошто је одлично написана. Књига, за сада, има само руско издање, а њен аутор је Ј. А. Пјатницки, сарадник Ермитажа“, каже Анатолиј Турилов.
Рукопис који је делио судбину свог народа
„Мирослављево јеванђеље“ је 1896. године било даровано српском краљу Александру Обреновићу током његове посете Хиландару. Краљ је исплатио манастирске дугове и заузврат је добио вредан рукопис. Током Мајског преврата 1903. године рукописна књига је тајанствено ишчезла, али се исто тако тајанствено и појавила у краљевској архиви.
„Права је срећа што је, касније, током бомбардовања Београда у Другом светском рату, јеванђеље избегло судбину других драгоцених рукописа који су чувани у Народној библиотеци Србије и који су тада изгорели. Нема тако много рукописних књига које су прошле кроз таква искушења као 'Мирослављево јеванђеље'“, констатује наш саговорник.
Научни изазови за будућност
Анатолиј Турилов истиче да је, када је реч о историји самог текста, „Мирослављево јеванђеље“ одлично изучено.
„Наравно, увек има истраживача који му се изнова и изнова враћају, али највећи проблеми у изучавању овог рукописа тичу се његове формалне стране, палеографије, изучавања самог формирања српског књижевног писма, као и изучавања српско-руских културних веза на материјалу јеванђеља. Историчар Владимир Алексејевич Мошин утврдио је, према мом мишљењу, врло убедљиво, да су се писци јеванђеља, а пре свих ђакон Григорије, учили управо на источнословенским, руским калиграфским рукописима. Писана словенска традиција на Балкану је пре тога, нажалост, била неразвијена, а преломни тренутак је био управо крајем 19. века, када су, пре свега, преко Свете Горе, обновљени контакти с руском традицијом“, наглашава Анатолиј Турилов.
Опширније о овој теми погледајте у видеу:
