Руска национална библиотека из Санкт Петербурга и Српска академија наука и уметности склопиле су ове седмице споразум о сарадњи, који подразумева дигитализацију српских средњовековних рукописа из фонда петербуршке библиотеке и израду факсимила најдрагоценијих записа. Споразум су потписали Александар Вислиј и председник САНУ Владимир Костић.
У Рукописном фонду Руске националне библиотеке, међу више од 300.000 наслова, налази се 370 српских средњовековних записа. Неки од њих су Вуканово јеванђеље, Радослављево четворојеванђеље, лист Мирослављевог јеванђеља, житија цара Уроша и кнеза Лазара.
Балканско ходочашће
Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници.
„Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј.
Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности.
„Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј.
Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига.
„Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј.
Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи.
Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна.
„Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј.
Највећи понос — Волтерова библиотека
Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера.
„Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј.
Рукописи не горе!
Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј.
„Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј.
Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге.
„Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех.
