Томашевић за Спутњик: Велико присуство странаца је погубно за српску кошарку

Томашевић је поникао на теренима на којима се сада рађају неки нови репрезентативци наше земље, играјући и за Црвену звезду и за Партизан.

Каријера га је водила пут Шпаније и Грчке, али највеће успехе је стварао са репрезентацијом наше земље, са којом је освојио две титуле светског првака (1998. у Атини и 2002. у Индијанаполису) и три злата на европским првенствима (1995. у Грчкој, 1997. у Шпанији и 2001. у Турској) и једну бронзу (1999. у Француској), као и сребро на Олимпијским играма 1996. у Атланти.

Кошарка је у Томашевићево доба пролазила кроз разне друге проблеме, али није имала ниједан налик данашњем, који је изазвао вирус корона.

Прегршт одлагања, неизвесности и заразе довели су до тога да готово сва велика такмичења прошле године буду или одложена или отказана, а клубови, играчи и функционери су се сусрели са нечим за шта их нико није спремио.

„Можемо да посматрамо из две перспективе - можемо да будемо позитивни, а можемо и негативни. Ако ћемо да будемо негативни, онда можемо да кажемо да је катастрофа која није била никад, али са позитивне стране можемо да кажемо да је велика ствар што се спортска такмичења одржавају“, рекао је Томашевић за Спутњик спорт и додао:

„Мислим да је у доба короне јако битно да се спортска дешавања одржавају. Ја бих честитао свим људима који учествују у одржавају такмичења и утакмица. За њих иде једно велико браво и велико поштовање за све што раде“.

Да ли силна одлагања и случајеви заразе у клубовима утичу на регуларност такмичења?

„Сигурно да је све ово јако стресно, по први пут се све те екипе налазе у оваквој ситуацији. Свако је прошао кроз неки тежак период, као, на пример, Црвена звезда која ће бити десеткована за Куп. Али, свако је свестан да је најбитније преживети ову сезону, а онда, дај Боже, да се од лета вратимо у неку нормалу. Добра је ствар што све екипе имају разумевања једна за другу и не прави се неки проблем. Ниједна екипа није намерно имала заражене да би нешто избегла. Сви схватају тежину ситуације и најбитније је да се такмичења одржавају, односно да се све приведе крају“.

Црвена звезда је, поред повећих проблема са короном, имала и турбулентан период у стручном штабу, па је Сашу Обрадовића током сезоне заменио Дејан Радоњић.

„И Саша и Дејан су моји велики пријатељи, играо сам дуго година заједно са њима. Саша је мој кум. Жао ми је што је тако брзо отишао из Звезде, мислим да је заслужио више времена и сигуран сам да је он, ако не најбољи, један од најбољих млађих тренера. У сваком случају, желим и Деји пуно среће у наставку сезоне“.

И Партизан је прошао кроз један тежак период, па су резултати ове сезоне само бледа слика прошлогодишњих.

„Сигурно да Партизан пролази кроз један тежак и стресан период. Мислим да је то последица и стреса из прошле сезоне, где су били у сјајној ситуацији и великој прилици да кроз два такмичења, АБА лигу и Еврокуп, освоје место у Евролиги. Мислим да на неки начин нису успели да се опораве од свега тога и да је ова сезона последица“.

Страни играчи су и у Томашевићево време били неизбежни део готово сваког европског клуба са иоле већим амбицијама, али је утисак да се у последње време број странаца повећао без правог разлога.

На мети критичара су све чешће и чешће наша два највећа клуба – Црвена звезда и Партизан, али далеко од тога да су они једини који имају поменуту ману.

„Оно што мени смета, не само код Звезде и Партизана – можда чак и више у другим, великим срединама – је велико присуство страних играча. И мислим да је то погубно за српску кошарку и да је то знак да нисмо на добром путу. Разумем амбиције клубова, али интерес српске кошарке је да играју наши млади играчи и ја сам сигуран да ми имамо много младих играча којима би требало дати шансу“.

Томашевић је због тренутне ситуације у српској клупској кошарци послао апел клубовима и тренерима, али и самим младим играчима који се боре за своје прве значајније минуте.

„Ја бих волео да тренери буду храбрији, да и сами играчи буду стрпљивији и вреднији и свакако је да ће се то уложено вратити. И ми да нисмо имали шансу и право на грешку када смо почињали не бисмо никада дошли до тога докле смо дошли. Апелујем, из ове позиције, на људе који воде клубове и саме тренере да дају шансу више него до сада младим, нашим играчима. Али, пре свега је то апел на младе играче да морају ту шансу да заслуже и да морају да тренирају барем дупло више него било који страни играчи“.

Како године пролазе, све више и више српских, али и европских играча одлази у НБА лигу. То раде као велима млади и док одређен број њих успе у својој потрази за срећом „преко баре“, многи се спуштене главе врате у Европу.

„Одлазак у НБА је нешто што не можете да спречите. НБА је најјача спортска организација и њима је у интересу да што пре доведу младе европске играче, пре свега са ових простора, и да их, на неки начин, они обликују. Сигуран сам да и Марко Гудурић, Раде Загорац и многи други (налик њима) пре свега нису изабрали екипу у којој би наставили даље у НБА. Мислим да ту нису имали среће, као што је, на пример, Лука (Дончић) имао среће и погодио екипу. Много је битно приликом доласка у НБА да се погоди екипа која ће вам дати шансу. По мени то и није толико велики проблем колико је проблем одлазак превеликог броја младих играча – од 13, 14 или 15 година – који одлазе у друге европске клубове. Причам о најталентованијој деци, барем по проценама стручњака. Они врло рано одлазе у иностранство и мислим да се они тамо не сналазе. Мали проценат играча је успео да се снађе и направи неку лепу каријеру. Углавном су се после неколико година као 'инвалиди', спортски или емотивно, враћали у Србију. То је велики проблем и треба потенцирати на томе, треба радити и објаснити родитељима да је мали број играча који је на тај начин успео“.

Српска кошаркашка школа је одувек важила за једну од најстручнијих, ако не и најстручнију школу на свету. Кроз њу су прошли многи славни тренери и играчи и, иако тренерски кадар није богат као раније, квалитет струке је и даље на високом нивоу.

„Без обзира на то што тренутно Жељко Обрадовић и Светислав Пешић не раде, што је Дуда Ивковић отишао и што немамо толико велике тренере као у прошлости, и даље сам сигуран да се у млађим категоријама најбоље ради код нас и да се, пре или касније, квалитетан рад врати и мислим да су родитељи и сами играчи у заблуди ако мисле да ће та деца имати боље услове за спортско напредовање у тим земљама. То се и показало. Док сам ја био у Савезу радили смо анализе и дошли до податка да малтене ниједан играч није успео да направи каријеру, а да је отишао (ван Србије) са 14 или 15 година“.

Како се развојни пут младог, талентованог кошаркаша у Србији сада, разликује од онога у Томашевићево време?

„Тешко је то објаснити у једној реченици. Пре свега, ми смо имали шансу и поверење од стране тренера, али и могућност да тренирамо – како током сезоне, јер није био толики број утакмица, тако и ван сезоне. Потписивани су и вишегодишњи уговори и ми нисмо били у ситуацији да сваке године идемо из клуба у клуб, већ се знало да након завршетка сезоне ти остајеш и наредне две, три у истој екипи, а онда и цело лето проведеш тако што усавршаваш своје ствари. Мислим да је једна од ствари које недостају играчима тај добар тренинг и, нажалост, сада постоји превелики број утакмица и једноставно нема времена да се посвети младим играчима. Можда је и то нека кључна разлика“.

Некадашњег генералног секретара Кошаркашког савеза Србије смо упитали како би он решио проблем са прекомерним бројем странаца.

„Не знам да ли је то могуће забраном. Нисам сигуран да би се то дозволило. Ево, сада је Влада Србије свим прволигашким и, чини ми се, друголигашким клубовима доделила новац подједнако. Мислим да би ту требало да се направи разлика и да се премирају оне екипе које форсирају домаће играче. У сваком случају, мора да се нађе неки модус и мислим да ми не требамо да се поистовећујемо са шпанским, италијанским или немачким екипама. Увек је овде филозофија била улагање у младе, домаће играче и мислим да на томе треба да се инсистира. Мислим и да би требало да се са осталим Савезима из старе Југославије направи неки модел и ограничи тај број странаца“.

Европска кошарка, односно Евролига, све више и више тежи ка томе да постане што сличнија НБА. Колика је тренутно разлика између европске и америчке кошарке?

„НБА није оно што се дешава на паркету. То што се дешава на паркету је само прилика да се привуче 15, 20 или 25 хиљада људи, па да они проведу неко квалитетно време. И то тако треба посматрати. НБА је забава, један врхунски организован догађај и много је комплексније него сама та утакмица. Они су ту достигли максимум и и даље раде на унапређењу. Главна ствар (у разлици између Европе и НБА) је та што су они од утакмице направили један забавни програм и што то врхунски раде. Мислим да у том правцу треба да иде европска кошарка и морамо да подигнемо стандарде. Наравно, мора да дође до коначно договора између ФИБА и Евролиге, јер без плански организоване сезоне не можемо да причамо о било каквом развоју. Док је год ситуација да у истом тренутку имамо репрезентативне утакмице и европска клупска такмичења, не можемо да причамо о неком напретку. Апелујем да се што пре седне на сто и да се преговара“.

Већ неко време у европској кошарци влада „рат“ између ФИБА и Евролиге, па због тога не постоји јединствени календар који би клубовима и репрезентацијама обезбедио најбоље могуће услове за одвијање сезоне.

„Докле год постоје две различите, док клубови и федерације нису на истим таласним дужинама, имаћемо тај проблем. Најбољи пример је УЕФА (Европска фудбалска унија), која, без обзира на велике притиске од стране клубова, и даље контролише репрезентативна и клупска такмичења, па зато и праве и такве уговоре и врхунске ствари. Александар Чеферин (председник УЕФА), заједно са својим тимом, трпи велике притиске и на сјајан начин успева да им одговори и да све стране учини задовољним. Мислим да је то што он ради пример који би европска кошарка требало да следи. Мора да се све то посложи, мора да се направи заједнички календар, а ако причамо са финансијске стране, свакако да би и спонзори више улагали у једно добро организовано такмичење“.

Проблем поменутог „рата“ има неколико грана, а једна од њих је та што играчи који добију репрезентативни позив за неки од квалификационих „прозора“, због велике конкуренције можда неће добити позив на само Европско или Светско првенство које су изборили за своју земљу.

Квалификациони мечеви у поменутим „прозорима“ се играју усред сезоне, па неретко, због обавеза најбољих играча у клубовима, „Б“ или „Ц“ селекције неких кошаркашких велесила играју мечеве који могу да одлуче о пласману на на највећа такимчења, што је циљ сваког Савеза.

„Знам многе играче који су се одазивали позиву у репрезентацију. Ради се о фантастичним момцима, међутим нису криви ни они ни Савези. Једноставно, није им омогућено да у 'прозорима' имају најбоље играче. Фантастична ствар су ти 'прозори', како би репрезентација играла утакмице током сезоне – али, само уколико има најбоље играче. Друга или трећа постава... мало кога занима и, у принципу, 'прозори' су се свели на пуко преживљавање. Опет, понављам, док се не направи јединствени календар, не можемо да причамо о неком озбиљном такмичењу“.

Шта је главна разлика између кошарке током Томашевићевог времена и тренутног?

„Велико присуство, пре свега, америчких играча у свакој екипи. И у моје време их је било, али не толико, и мислим да су били много квалитетнији. Тачно се знало зашто доводиш неког Американца или странца на ту позицију, а чини ми се да сада велики број тих странаца не доноси никакву превагу. Готово сам сигуран да би млади играчи у нашим екипама, уколико би им била дата прилика да играју од почетка сезоне, већ пред крај те сезоне играли много квалитетније него ти страни играчи“.

„Разлика је и у великом броју утакмица и различитих такмичења, што доводи до малог броја тренинга и дугачких и напорних путовања. Мислим европска кошарка још није спремна да буде као НБА модел и док се то не оствари, не можемо да причамо о некој врхунској организацији. То су неке ствари на којима треба да се ради. Мислим да је без икаквог разлога повећан број утакмица у Евролиги, а онда домаћа првенства трпе. Додуше, и она су прегломазна“, додао је наш саговорник.

За крај, неколико личних питања

Који трофеј Вам је остао у најлепшем сећању?

„То је сигурно Европско првенство 1995. године и повратак после санкција. То је најзначајнији спортски тренутак у мом животу“.

Који играч Вам је био најтежи за чување?

„Недавно сам се сетио њега, иако сам играо против великог броја играча – Сабониса, Дивца, Зокија Савића, Дина Рађе... али, човек који ме је на једној утакмици потпуно разбио био је (Нејт) Хафман из Макабија“.

Да ли имате омиљеног саиграча?

„Хвала Богу, имао сам ту привилегију да играм у великим екипама и са врхунским играчима. Јако је тешко да издвојим не једног играча, већ само једну екипу. Нека остане на томе што сам почаствован што сам играо са великим играма“.

Које клупске утакмице се најрадије сећате?

„Овако, на прву лопту... то је та утакмица са Валенсијом, коју смо играли против Крке у финалу Купа Европе. То ми је био први европски трофеј и то је била значајна утакмица за мене. На тој утакмици су ми били и супруга, деца и кумови. Одиграо сам добро, био МВП и био сам јако срећан тада“, закључио је лепим сећањем Томашевић разговор за Спутњик спорт.

​► Богдан Караичић за Спутњик: Саша је причао са Недовићем, дајмо Игору шансу да помогне Србији

► „Миљанов корнер“ – Човић: Не радују ме резултати Партизана, Саша је себи набио тензију /видео/

► „Муња“ доминира у Пољској и за Спутњик открива ко је нови Американац у Партизану