Шекспир и Достојевски – први психоаналитичари
„Психоанализу није открио Фројд, има много психоаналитичара пре њега, иако се нису тако звали. Велика уметност врло дубоко понире у људску природу. Омашке о којима је говорио Фројд, оне су Шекспирове. Он у неколико драма барата с таквим омашкама. О страстима, конфликтима, о људским судбинама писали су и Шекспир, и Достојевски, многи велики писци. Фројд је својим чувеним ђацима, Јунгу, Адлеру и другима, током расправа о проблемима за које нису могли да дођу до јасног решења, говорио да треба питати уметнике који ионако знају све - интуитивно“, каже у разговору за Спутњик психолог и психоаналитичар Александар Контић.
Према његовим речима, читање врхунске књижевности представља вид самопомоћи. Нажалост, данас се све мање чита, нарочито озбиљна литература, констатује наш саговорник.
Заводљива инстант решења
Књиге које читаоцима нуде начине да сами себи помогну садрже заводљиве поруке, засноване на идеји о лаком и брзом исцељивању душе.
„Људима се нуди да у неколико разговора реше проблем. Нисам уверен да нешто што је дуго трајало може да се реши тако брзо, мада ми је јасно да је све то врло примамљиво. Идеја живљења данас је заснована на инстант решењима, на инстант задовољствима. Ако можеш, не труди се превише, прескочи све што можеш. То је простор за којекакве лукративне понуде и књижице о самопомоћи“, напомиње Александар Контић.
Угледни психоаналитичар сматра да читаоци треба да буду опрезни и да савете које пронађу у књигама самопомоћи не прихватају без резерве, јер њихов садржај понекад може да их наведе на погрешне закључке и да их одвуче од главног проблема.
Ипак, наш саговорник каже да већина таквих књига, ако и не понуди решења и одговоре својим читаоцима, не доноси им велике губитке, осим што су потрошили нешто новца и времена.
„Ако је књигу самопомоћи писао озбиљан аутор, на основу свог вишедеценијског искуства, и жели то да подели с другим људима који не могу себи да приуште психотерапију, онда тако нешто вреди и може да помогне, макар тако што ће да наведе човека на размишљање“, сматра наш саговорник.
Уметност као психотерапија
Напомињући да су озбиљни видови психотерапије, а нарочито психоанализа, процеси који захтевају дубоко понирање човека у сопствену психу и истраживање проблема који ометају нормално функционисање његове личности, Александар Контић истиче да сличан ефекат постиже и озбиљна посвећеност врхунској уметности, која људима нуди одговоре за решавање животних дилема на много дубљи, богатији и дуготрајнији начин.
На питање да ли је боље читати било шта, макар и такозвано лако штиво, него не читати уопште, наш саговорник одговара потврдно, додајући да исто важи и за теленовеле, ријалити програме и друге забавне садржаје.
„Ако је нешто умерено, ако има ефекат да одмори човека, онда је то добро, мада га не обогаћује. Разне телевизијске серије и ријалити програми нуде углавном црно-бели свет, у њима је све једноставно, постоје добри и лоши момци, а таква слика стварности човека одмара од свакодневице. Данас се живи и ради брзо, а то је велики терет за човека“, наводи Контић.
Ипак, упозорава он, ако човек жели да се духовно обогати, онда ће га превелико уживање у тим поједностављеним верзијама живота потпуно одвући од стварности и довести до контраефекта.
Порекло сваке уметности је игра
Када је реч о делима врхунске уметности, било да је реч о књижевности, или о филму, позоришту, музици или сликарству, Контић сматра да свако ко је спреман да се према њима отвори, добија драгоцено искуство, готово психотерапијско.
„Порекло сваке уметности је игра, према психоаналитичарима. Све почиње у игри, у којој се деле улоге, у којој се уз помоћ фантазије тражи излаз из одређених потешкоћа. Човек не подноси лако свакодневицу. Многе наше жеље остају неостварене. Постоји невероватна статистика која упућује на то да човек веома много времена у току дана проводи у фантазирању, искључивању из стварности. Врхунска уметност нуди могућност човеку да се, када обави све послове које има, твори према искуствима која носи у себи ко зна од када, можда од детињства, и да их на неки начин, наравно, на нивоу одраслог, поново проживи. Права уметност је дубоко људска. Када се човек отворено повеже с њом, он надграђује своју људскост, коју је морао да затоми због посла или ко зна чега“, наводи наш саговорник.
Тајна врхунске уметности, када је реч о њеној психолошкој страни, крије се у томе што лични сукоби уметника постају универзални.
„Нешто што је била истина за Леонарда да Винчија, дубоко проживљена истина, уз његов вансеријски таленат и способност да ту истину изрази на слици, и дан-данас садржи исту емоцију коју је он доживљавао некада. Те најдубље људске емоције налазе се на располагању другим људима захваљујући уметности. Наравно, уколико се од ње не направи атракција, као од Мона Лизе која је била и на бомбоњерама, и на чоколадама, и на чарапама“, каже наш саговорник.
Креативност као основна духовна потреба
Према његовим речима, поред основних биолошких потреба које мора да задовољи, човек има и психолошке потребе, а једна од најдубљих јесте креативност.
„Када није задовољена потреба за креативношћу, настају фрустрација и бес. Када човек тај бес окрене према себи, настаје депресија. Креативност је духовна храна“, указује Александар Контић.
Он подсећа на великог руског композитора Дмитрија Шостаковича који је глад и страхоте дуготрајне блокаде Лењинграда током Другог светског рата преживео управо захваљујући креативности.
„Како је Шостакович преживео лењинградско време? Компоновао је. Тако је успео да спасе и свој ментални баланс. Можете мислити, гладан и смрзнут и компонује нешто грандиозно. То га држи. Не можемо сви да будемо Шостакович, али можемо да усмеримо своју енергију на нешто позитивно“, подсећа Александар Контић.
Он истиче да потреба за креативношћу може бити задовољена и пасивним учествовањем у уметности.
„Шта је то што садржи једна слика или скулптура? Видите, рецимо, неку ливаду, сунце, облачић, то је све можда технички врло лепо, али није у томе ствар, него у томе што је тај уметник уградио неку дубоку емоцију. Ако се посматрач према томе отвори, уметникова емоција може бити и његова - на нивоу интуиције, на нивоу предсвесног, или можда чак несвесног. То је уметниково несвесно које говори с вашим предсвесним“, објашњава Александар Контић.
Здраво друштво – здрава уметност
Наш саговорник наглашава да је веома важно инвестирати у културу и уметност, на нивоу друштва и државе.
„Сарађивао сам с колегама из Норвешке, у којој је влада стипендирала уметност, јер су статистички доказали да особе које се више пасивно баве уметношћу мање иду на боловање, мање се разбољевају. Дакле, да им се то чак и исплати. У здравом друштву имамо и здраву уметност и здрав однос према њој. Ако то занемарујемо, имамо незадовољног човека“, закључује Александар Контић.
