Десни бек Астане је говорио и о свом најбољем тренеру, директности и отворености Јиргена Клопа и узајамном разумевању са хрватским фудбалером Марином Томасовом.
На припремама и првим званичним утакмицама померали сте се са десног на леви бок. Колико сте навикли да играте на левој страни?
– У Шпанији, најбољој лиги на свету, играо сам много утакмица на левој страни. Истини за вољу, када играм на левој страни, не укључујем се активно нападима тима. Разговарао сам са главним тренером Астане Андрејем Тихоновом о томе да сам увек спреман да играм на левом боку, ако тамо буде проблема. Наравно, много ми је лакше да играм на десној страни.
View this post on Instagram
Астана има значајно измењен састав ове зиме – многи лидери су отишли, има много новајлија. Како оцењујете тим и промене које су се у њему догодиле?
– Како каже тренер, треба нам још два-три фудбалера да бисмо могли да се боримо за прво место. Отишла је половина састава, сада се прави нови тим. Дошли су добри момци, али морамо да се појачамо, јер имамо дугу сезону.
Током Ваше каријере у Астани је промењено доста тренера. Како сада оцењујете рад Андреја Тихонова?
– Сваки тренер, као и фудбалер, има своје идеје и визију. Допада ми се Тихонов јер увек разговара са играчима, жели да нам буде пријатељ. И сам је био велики фудбалер, зато нас лако разуме. Осећамо да ће нас он увек штитити, шта год да се деси. Уверен сам да ће ове године постићи добре резултате.
Судећи по фотографијама са припрема, Андреј Тихонов активно учествује на тренинзима, управо као играч. Да ли је то истина?
– Да, игра с нама. У веома доброј је форми, када би сви тако изгледали са 50 година, то би било сјајно.
Колико чињеница да је Тихонов био сјајан играч утиче на то какав је он тренер?
– Ипак мислим да су тренер и фудбалер две различите професије. Има много фудбалера који су били сјајни играчи, али нису постали успешни тренери. Има и оних попут Жозеа Муриња који никад није играо фудбал, али је један од најбољих тренера на свету. Поред тога што треба да разуме фудбал, тренер мора да буде и добар психолог. Бити тренер је веома сложена професија и ни најмање није исто као играње фудбала, а Тихонов је добар у томе.
Вратимо се на сам почетак. Због чега сте постали фудбалер?
– Кренуо сам да се бавим фудбалом са седам година. У Србији има много добрих фудбалера. Ако се детету постави питање шта жели да буде кад порасте, рећи ће – фудбалер. Сада, када је почела ера Ђоковића, многи желе да буду тенисери, али су у моје време сви хтели да буду фудбалери. Тако се родила моја љубав према фудбалу. И ето већ 30 година играм фудбал.
Ваши родитељи ни на који начин нису повезани са фудбалом?
– Не, нико. Нико од моје родбине нема никакве везе са спортом. Надам се да ће у будућности мој син бити играч, видећемо.
Да ли се Ваш син бави фудбалом?
– Да, тренира у академији Партизана у Београду. Има 10 година, још је мали, али воли фудбал.
Каријеру сте започели у клубу ФК Бежанија.
– Да, да, то је веома мали клуб. Али он сада нема професионални статус. Постоји само омладински тим.
Како сте одатле доспели у Партизан?
– Играо сам за Бежанију у трећој, затим у другој и првој лиги. Примећен сам као талентовани одбрамбени играч са 23 године. Сада је то већ искусан фудбалер у тим годинама, али тада сам важио за младог и перспективног. Тако сам доспео у Партизан.
Прошле године се појавила информација да би Зоран Тошић могао да буде у Каирату, затим је то потврдио и власник клуба. Да ли се Зоран консултовао са Вама?
– Да, наравно. Зоран је кум мом сину. Када је Вагнер Лав прешао у Каират, причали смо да не би било лоше да и Зоран пређе. Али због старосних правила нису могли да га пријаве за првенство и до тога није дошло. Он је добар фудбалер, играо је за Манчестер јунајтед и ЦСКА, то би за Каират било веома добро, али би дефинитивно било лоше за нас.
- Играли сте за Борусију Дортмунд под руководством младог Јиргена Клопа. Да ли се тада примећивало да би он могао да постане један од најбољих тренера на свету?
– Јирген је врло отворен и директан човек. Када је дошао у клуб, играо сам тамо већ годину дана. Отворено ми је рекао да нећу имати пуно времена за игру и да би за моју каријеру било боље да нађем нови тим. Било је необично и врло ретко да у фудбалу постоји директна комуникација са тренером. Врло ми се допало што ме Јирген поштује, као и његова смелост да директно и у лице изнесе шта мисли о мени.
Вероватно је најблиставији тренутак у Вашој биографији игра за Виљареал под руководством Марселина. Шта можете да кажете о њему?
– Марселино ме је научио више од половине онога што знам у фудбалу. Он ми је показао моје могућности, како могу и како треба да играм. Марселино ме је научио да се професионалније бавим фудбалом. Још увек постиже добре резултате са Валенсијом, сада са Билбаом, тако да је он најбољи тренер којег сам имао у животу.
Заједно са репрезентацијом Србије сте 2018. године играли на Светском првенству у Русији. Шта Вам је посебно остало у сећању?
– До краја живота ћу памтити утакмицу против Бразила на стадиону „Лужњики“. Изгубили смо, али ћу саму чињеницу да смо играли на Светском првенству против Бразилаца (а лично сам играо против Неимара) памтити целог живота.
Играли сте против Нејмара у Шпанији. Да ли је тешко бити на боку против њега?
– Тешко је један на један с њим. Али против таквих фудбалера попут Роналда и Месија играш као тим. Ако те оставе један на један с њим, побећи ће ти за секунд. Са двојицом играча је већ лакше сачувати га.
Ко је Ваш најбољи партнер у целој каријери?
– Имао сам веома добре партнере и у Немачкој и у Шпанији, светске звезде. Али никада није било таквог међусобног разумевања као у Астани са Томасовом. С њим је од првог дана постојао осећај да играмо заједно цео живот.
Када постижете голове, прослављате то свирајући виолину. Зашто?
– Веома ми се допао нападач Алберто Ђилардино, он је тако прослављао голове и свидео ми се тај начин. Поред тога, чини ми се да је најтачнији инструмент у целом оркестру виолина.
Присетимо се прошлогодишњег меча са Манчестер јунајтедом, тим је у другом полувремену изашао мотивисанији. Шта се догодило у свлачионици током паузе?
– Пре меча смо знали да немамо шансе да изађемо из групе. Схватао сам да ћу сигурно последњи пут у каријери играти против тако великог тима. Било је јасно да играмо против трећег тима Манчестер јунајтеда, али је дрес Манчестера и даље дрес Манчестера, без обзира на то ко у њему игра.
Можда нас је у првом полувремену то мало притиснуло и уплашило. Тренер није рекао ништа о мотивацији у свлачионици, сам мораш да разумеш против кога играш. Ушли смо у друго полувреме и схватили да можемо да играмо против њих. То је још један меч који никада нећу заборавити.
Који Вам је најважнији гол у каријери?
– Нисам их постигао пуно, али је вероватно то гол против Црвене звезде на дербију. Тада смо изгубили са два – један, али сам својим голом изједначио резултат. Да су мени приписали гол против Манчестер јунајтеда, а не као аутогол, и он би могао да се сврста у најважније.
Да ли је ово Ваша последња сезона у каријери?
– Да, после ње ћу завршити каријеру.
Шта желите да радите по завршетку каријере?
– Сада мислим да не желим да будем тренер. Неколико година ћу одмарати и проводити време с породицом. Није лоша идеја постати агент, путовати да гледаш фудбал и играче. Видећемо шта ће бити. За мене је сада важније да вратим Астани шампионску титулу.
