„Сребренички мит изграђен је на пожељно диригованој интерпретацији једног ратног злочина који може постати нека врста ’оснивачког мита‘ бошњачког народа, а који је у свом највећем обиму закован у представи о извршеном геноциду“, наводи у разговору за портал „Српске новине“ проф. Танасковић.
Говорећи о раду Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године, Танасковић каже да је управо због тога „веома важно и храбро, али и тешко и ризично, но пре свега нужно да се пред међународну јавност изађе са једним опсежним материјалом заснованим искључиво на анализи чињеница, а који ће основано релативизовати и оспорити неке анализе на којима се заснива теза о геноциду“.
„Не могу, наравно, у овом тренутку улазити у садржину још необелодањеног ’Извештаја’ Комисије за Сребреницу, али је суштински битно показати да –’хашка истина’ није Јеванђеље и да не постоји ниједна људска истина, па ни судска, о којој се не може расправљати, преиспитивати је у светлу нових сазнања и доносити тачнији и потпунији нови судови”, истиче Танасковић.
Он наглашава да „тамна страна ове проблематике лежи у томе што заговорници неприкосновености, готово светости, ’хашке истине’ желе да ’геноцид у Сребреници’ поставе као нешто што има не само потврђену правну, већ истовремено и апсолутну моралну и истиноносну димензију“.
„Правну у одређеној равни свакако има. Сви они који прихватају одлуке Хашког трибунала, са тог аспекта и у том обиму морају уважавати и поштовати одлуке Суда за ратне злочине. Не можете ви, рецимо, без обзира на то шта о ’хашкој истини‘ мислили, ако је неко правоснажно осуђен на затворску казну због учешћа у ’геноциду у Сребреници‘, њега пустити из затвора док не одслужи казну или се стекну услови да буде ослобођен њеног даљег издржавања. Постоје и неке друге обавезе које државе имају у погледу сарадње са Хашким судом и његовим институционалним третманом, што се, наравно, све мора у правном смислу поштовати. Али истраживачки, а и морално, у смислу трагања за коначном истином, све мора бити отворено за расправу“, каже Танасковић.
Танасковић подсећа да се данас изнова пишу „читаве књиге о Првом и о Другом светском рату, иако многи мисле да се о њима све битно одавно зна“.
„Данас се истражује нацизам, истражују се чак и личност и деловање самог Адолфа Хитлера, без обзира на то што у вези са његовом улогом у историји не може бити много колебања. Никако не желим да поредим ноторни Хитлеров случај са контроверзним феноменом Сребренице, где много тога још није речено, већ само да укажем на то да се чак и такве, вредносно и морално потврђене појаве и даље научно изучавају и у појединостима преиспитују“, оцјењује Танасковић.
Он сматра да „ту нема краја и не треба да га буде“.
„Страшно је кад погледате неке новије светске енциклопедије, у којима је похрањено знање за будућност, па у њима нађете како се помињу Срби као ’извршиоци највећег геноцида после Другог светског рата у Европи’, тако да тамо сада праве друштво Немцима, што очигледно неким Немцима, и не само Немцима, и те како одговара. С тиме се не смемо мирити. Нашег потомства ради”, закључује Танасковић.
Опширније о овој теми послушајте у емисији „Спутњик интервју“ са проф. Дарком Танасковићем – Ко је и зашто заташкавао истину о српским жртвама из околине Сребренице?
