Преговори Кине и Ирана су се одвијали у контексту заоштравања односа између ових земаља и Сједињених Држава, па је министaр спољних послова Кине Ванг Ји изјавио да кинеска страна наставља да се противи јачању спољног притиска на Иран путем једностраних санкција. Поред тога, према његовим речима, Пекинг „чврсто подржава Техеран у његовој тежњи да одбрани државни суверенитет“.
Стручњак за Блиски исток и директор информационо-аналитичког центра „Блиски исток-Кавказ“ Станислав Тарасов каже за Спутњик да се контуре такозване блок политике уз учешће не само Ирана, већ и Турске, а то су две земље на које Кина рачуна, још увек формирају. Он објашњава да се најпре поставља економска основа која ће се и даље учвршћивати, док ће се идеолошка геополитичка надградња тек стварати.
„Чињеница је да је Кина када је реч о односу са земљама Блиског истока, водила врло деликатну политику, није наметала ниједну своју догму, није се мешала ни у какве сукобе, развијала је економску сарадњу, спроводила своје озбиљне пројекте, као што је глобални политички пројекат „Један појас — један пут“. Детаљи потписаног кинеско-иранског споразума су непознати, али сама чињеница да је реч о дугорочном споразуму указује на то да и Кина и Иран више не гаје наду да ће ступити у контакт са Западом, јер је Бајденов долазак на власт рађао извесну наду да ће се САД вратити нуклеарном споразуму, да ће санкције бити укинуте и тако даље“, каже Тарасов.
Он подсећа да је Иран земља која је врло богата природним ресурсима и уколико се санкције укину, Иран би врло брзо могао постати центар моћи на Блиском истоку који би могао да парира Турској. Он такође истиче да је Турска опортуниста, она не зазире од кинеских инвестиција, добија кредите, а Кина јој помаже.
„Кина, донедавно, није указивала на своје геополитичке интересе. Али током посете Ванг Јиа бројним земљама на Блиском истоку, Кина је почела да говори о пет принципа за регулисање ситуације на Блиском истоку, укључујући и палестинско-израелско регулисање. Ово је први пут у послератном периоду када Кина почиње да истиче себе као хегемона с претензијама упућеним главном хегемонском играчу у овом региону. Она почиње да тражи моделе економске интеракције који би одговарали управо хегемонској структури. А ако Иран, чији је положај доста повољнији, пристане на сарадњу, онда испада да Пекинг „кроти“ Ердогана“, наглашава Станислав Тарасов.
Руководилац програма „Русија у Азијско-тихоокеанском региону“ Московског Карнеги центра Александар Габујев сматра да споразум Кине и Ирана, пре свега, има економску позадину.
„Иран је под санкцијама и важно му је да има изворе валуте и спољног економског партнера. Кина је спремна да гради инфраструктуру у Ирану и помогне му да сарађује са светском економијом, пре свега кинеском кроз јуан“, каже Габујев.
Утицај Вашингтона на Блиском истоку ослабио
Станислав Тарасов скреће пажњу на то да је утицај Вашингтона на Блиском истоку засигурно ослабио. Он наводи да је америчко војно присуство постојало и још делимично постоји, али нема победа.
„Као пример имамо 2001. годину и Авганистан у који су Американци ушли и никако не могу да изађу, а земља је у расулу. Централна влада не контролише територију земље, већи утицај имају талибани. Американци су се против њих борили, а сада су принуђени да експериментишу с њима и потписују споразуме. Следећи пример је 2003. година и Ирак, где су такође присуствовали Американци и њихови савезници. Ирак је такође потпуно уништен“, каже експерт.
Прочитајте још:
