„Последице распуштања Варшавског савеза би требало повезати са актуелном политиком Запада, на челу са Сједињеним Америчким Државама, о обуздавању Русије у политичкој сфери и стратегији геополитичке супериорности 'Петље анаконде' Хелфорда Макиндера и Збигњева Бжежинског у војној сфери“, рекао је Винокуров.
Као резултат, Вашингтон је направио „појас“ непријатељских држава око Русије, чије су владе „покорни извршиоци воље прекоокеанских владара“, сматра саговорник.
„Пред нашим очима се остварује тај злокобан план који се зове 'Петља анаконде'. Стеже се обруч војних база око Русије, командних центара, премештање тенкова и ударних ваздухопловних јединица ка њеним границама, представљајући потенцијалну претњу за војну безбедност Русије“, навео је експерт.
Сада „колективни Запад" активно спроводи стратегију обуздавања Русије. Односно, систем мера за вештачко надувавање претњи које, наводно, од ње крећу ка земљама Европе, а које би, по њиховом мишљењу, требало уздржати и изоловати у политичком, економском и војном плану, објаснио је професор.
Он сматра да Русија у оваквим околностима нема други избор, него да јача и модернизује сопствени одбрамбени потенцијал, повећа спремност руске војске, учвршћује војно-политичку сарадњу у оквиру Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) и шири круг потенцијалних савезника.
Варшавски савез као одговор на стварање НАТО-а
Стварање Варшавског савеза 1955. године је, са једне стране, одговор на формирање НАТО-а 1949. године, а са друге стране је реакција на Париски споразум о уласку Немачке у НАТО, који је потписан октобра 1954. године.
Важна особина Варшавског савеза је то, што је по свом карактеру, циљевима и задацима био искључиво одбрамбени, тежио осигурању мира и стабилности у Европи и то је његова суштинска разлика у односу на НАТО, сматра експерт.
Суштинска карактеристика Варшавског савеза, по којем се разликује од Северноатлантског, је жеља да се направи систем колективне безбедности, који ће обухватити све европске земље.
Перестројка и оштар преокрет
Варшавски пакт је 1985. године продужен на још 20 година. Међутим, у СССР-у је почела перестројка, која је са собом донела кардиналне промене у унутрашњој и спољној политици. Руководство земље на челу са Михаилом Горбачовом је изјавило да је привржено принципима колективне безбедности и разоружања, прокламујући политику немешања у унутрашње ствари социјалистичких земаља, које су се развијале у смеру неповољном за СССР и Варшавски пакт.
Снаге, које су дошле на чело држава Источне Европе указале су на оштар преокрет спољне политике у корист сарадње са САД-ом и земљама Западне Европе и одбијање блиске сарадње са Совјетским Савезом, напоменуо је Винокуров.
Варшавски савез је у новим условима престао да обавља раније функције и изгубио је значај. Одлука о распуштању његове војне организације донета је 25. фебруара 1991. године, а на састанку шефова држава и влада у Будимпешти од 30. јуна до 1. јула 1991. године, њени учесници одлучили су да распусте Варшавски савез. Сада је свака држава чланица имала прилику да самостално бира своје војне и политичке савезнике.
Као резултат распада Варшавског савеза на простору Источне Европе се формирао вакум, који је врло брзо искористило војно-политичко руководство НАТО-а. Оно је активно спроводило политику ширења Северноатлантске алијансе на рачун бивших чланова Варшавског пакта на исток и приближавања НАТО-а руским границама.
Током 1999. године чланице су биле: Мађарска, Пољска и Чешка, 2004. године су се прикључиле Бугарска, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка, Словенија и Естонија, а 2009. године и Албанија и Хрватска.
То се догодило упркос деловању Оснивачког акта о међусобним односима, сарадњи и безбедности између Русије и Северноатлантског савеза, потписаног у Паризу 27. маја 1997. године, као и усмених споразума датих совјетској страни током преговора о уједињењу Немачке.
„Петља анаконде“ као резултат распада Варшавског савеза
Стратегију „Петља анаконде“ је први пут формулисао током грађанског рата у САД генерал Вилфинд Скот, командант северне армије. Срж стратегије је блокада непријатељских територија са мора и дуж обале, пресецање приступа лукама, и као резултат тога, стратешко исцрпљивање непријатеља.
„Петља анаконде“ је достигла геополитички ниво. Сједињене Америчке Државе и Велика Британија су уз помоћ ове стратегије намеравале да ослабе евроазијске силе, укључујући и Русију, уклањањем контроле ових држава над њиховим обалским територијама и спречавањем интеграције унутар континента.
Један од водећих западних геополитичара, Енглез Хелфорд Макиндер, ову стратегију је био развио у пракси, када је као британски врховни комесар Велике Британије на југу Русије током интервенције 1918-1920. године извео план „Бела периферија против Црвеног центра“. Тада је стратегија уврштена и у теоријске радове.
Стратегија „Петља анаконде“ је имала даљи развој у делима познатог америчког политичара Збигњева Бжезинског.
Прочитајте још:
