Ове препричане импресије о Србији и Србима које припадају пруском официру и путописцу Оту Пирху (а о којима је писао Слободан Јовановић), део су увода у обимну студију „Српска култура у 18. и 19. веку“ др Петра Пијановића. Реч је о књизи која је недостајала да, заједно са претходне три - „Српски културни круг“, „Анђели и ратници: стара српска култура“, и „Српска култура 1900-1950“ коначно заокружи вишегодишње истраживање у једну културно-историјску целину.
Сагледавајући у свом четворокњижју српску културу у континуитету и целовито, од њених најранијих трагова до средине 20. века, професор Пијановић у новој књизи сведочи како се у сложеним приликама, бременитим невољама и историјом, стварао нови век, а са њим и нови културни обрасци и садржаји.
„Долазећи из дугог средњег века и улазећи у 18. столеће, коликогод да су журили да уђу у ново доба, Срби нису могли да буду бржи од историје“, бележи Пијановић уз напомену да због тога нови век толико и касни у српској држави и култури.
О парадоксима који су обележили тај улазак у доба којим је Србија изашла из средњег века и ушла у модерна времена, сведочи податак да је творац прве модерне државе био неписмен, први просветитељ – размонашени свештеник, а реформатор језика и културе – самоук. Ипак, захваљујући таквим појединцима прелаз у ново доба било је могуће отворити.
Ништа, међутим, на том путу није пролазило без судара различитих култура које су, попут аустроугарске, вршиле продор у српску, ширећи, нарочито пред крај 18. века, западни утицај. Пре свега преко католичке вере и латинске азбуке.
Између Оријента и Европе, Срби бирали између два зла
„Продирући дубоко у Босну, па у Србију и даље, култура централне Европе се сударила са византијском цивилизацијом и патријархалним режимом. Срби су се прилагођавали свим тим утицајима, некада су им пружали и отпор с малим изгледима на успех. У већини располућени на поданике у Отоманском или у Аустријском царству, Срби су бирали између два зла“, пише у својој студији професор Пијановић.
Пратећи све историјске, политичке, идеолошке мене векова на размеђи, у времену које је „осим искушења и очекивања да се нешто крупно деси мало донело народу у поданичком и вазалском статусу“, књига „Српска култура у 18. и 19. веку“ детаљно бележи промене које у том времену настају. С уверењем да културу једног народа, осим познатих дисциплина чине и његова политика, право, привреда, његови обичаји и забаве, Пијановић детаљно приказује важне карактеристике приватног живота као облика јавног културног модела. Позивајући се на различите научне и стручне изворе, домаће и иностране, он ствара детаљну слику о променама које су уследиле у различитим сегментима живота - изградњи кућа, моди, кулинарству... И све то са много нових и необичних детаља попут оног о оцу Јована Скерлића за којег сазнајемо да је био власник познате радње за продају тада веома популарних шешира.
Кафана, трећа незванична институција друштва
Све промене духа времена у овој студији документују се, где год је могуће примерима из књижевности, делима истакнутих ствараоца тога времена, због чега је ово и својеврсна историја уметности писане речи, штампарства, језика и писма, настајања првих часописа. Са обиљем детаља ова студија прати и стварање модерних сликарских, музичких, позоришних израза са недвосмисленом намером да што дубље продре у суштину културног мишљења, понашања и делања тог времена.
Странице Пијановићеве студије посвећене су и многим индиректним чиниоцима културе. Један од њих је свакако кафана, то, како каже, „треће место“ (после породице и њиве, односно службе) по важности и уделу у култури и животу код Срба у 18. и 19. веку.
„Кафане су биле место где су у разговорима размењивана мишљења и искуства, односно успостављана жива интеракција и особена култура дијалога кафанских гостију. Њихови разговори били су мање интимни и поверљиви, а више по типу јавни и намењени групи личности често блиског друштвеног положаја и поткултурног нивоа. Таква комуникација бивала је плодотворна и по томе што је понекад у сфери уметности, политике или других подручја јавног живота рађала нове идеје, успостављала манире и сведочила живи дух епохе... Кафана је током 19 века постала важна, незванична институција српског друштва, образац свакидашњег живота или погледа на свет у којем се рефлектују менталитет, култура и карактерологија народа“.
Пописујући нове појаве и правце, карактеристике нових жанрова и медија, културу јавне речи, али и образовање и науку, односно црквеност и духовни живот тог времена, на страницама „Српске културе 18. и 19. века“ представљене су и српске културно-књижевне енклаве у расејању и њихов утицај на главне токове у матици.
У предмодерној Србији полако се гаси византијски сјај
Говорећи о Београду као важном геополитичком центру на међи два света, две цивилизације – оријенталне и европске, Пијановић подсећа да се у том граду новога века гасио или тек једва одржавао византијски сјај минулих столећа.
„Јављали су се знакови предмодерне Србије која је са висине Калемегдана све више гледала ка западу и северу. И култура свакидашњег живота све више је бивала под утицајима који су долазили са тих страна“.
Истичући да је мера цивилизације увећање људске благодети и слободе, а да је култура велика стваралачка и духовна подршка тим токовима, аутор у закључку књиге опомиње и на опасност од поједностављеног тумачења цивилизције.
„Отуда и уврежене поделе на супериорну – западноевропску и инфериорну – источноевропску, или тачније православно – византијску цивилизацију. Таква подела у новијој историји Европе доносила је и изузетно кобне последице“, бележи професор Пијановић.
Уместо оваквих негативних стереотипа, требало би имати у виду да је српска култура контактне природе и да је једнако отворена и према истоку и према западу, сугерише студија „Српска култура у 18. и 19. веку“.
