У уторак је стигла вест да ће "Рено" и "Дачија" на својим будућим моделима фабрички ограничити максималну брзину на 180 километара на сат, док је "Волво" то најавио још прошле године.
Занимљиво је да "Рено", у чијем је власништву и "Дачија", спомиње и аутоматски систем контроле брзине под називом Safety Coach, који ће прилагођавати ограничење брзине према локалним саобраћајним прописима, узимајући у обзир различите аспекте попут пута и временских прилика, пише Б92.
Са друге стране, "Волво" ће купцима понудти и такозвани Care Key, који ће власнику омогућити да - по жељи - додатно лимитира максималлну брзину. На пример, уколико исти аутомобил самостално возе и млађи чланови породице који још нису искусни возачи, ограничење брзине се може поставити и ниже од општих 180 километара на сат.
"Рено" и "Волво" наравно нису измислили фабричко ограничење брзине, али су њихове најаве одјекнуле у јавности с обзиром на то да су лествицу поставили прилично ниско.
Поређења ради, немачки произвођачи премијум аутомобила већ дуже време фабрички ограничавају брзину већине својих модела на 250 километара на сат, иако та возила имају моторе који омогућавају знатно веће брзине. Ипак, код неких од њих је могуће, по жељи купца и уз доплатне пакете, донекле подићи овај лимит.
Поставља се питање зашто баш сада стижу овакве најаве, али и због чега се произвођачи раније нису "досетили" тога?
Фабричко ограничење брзине заиста има смисла на "цивилним" аутомобилима (који нису предвиђени за тркачку стазу). Јер возачу би требало да је важније да је његов четворотичкаш стартнији како би, рецимо, безбедно обавио претицање, него да може да јури 200 километара на сат.
Међутим, како су аутомобили из генерације у генерацију добијали све снажније моторе, произвођачи су из маркетнишких разлога као једну од најважнијих ставки истицали максималну брзину својих нових модела.
А та максимална брзина се из деценије у деценију повећавала, па су пред крај прошлог века многи породични аутомобили већ достизали 200 километара на сат, што је само коју деценију раније била бројка о којој је огомна већина возача могла само да сања.
Онда је дошао 21. век и ауто-компаније су се фокусирале на безбедност, екологију и аутоматизацију вожње. Податак о максимлној брзини неког аутомобила више није био приоритет, а и зашто би када готово сваки савремени модел може да развије више од 150 километара на сат, док је у готово свим земљама законско ограничење 130 или мање.
Тако је "еволуција" почела да се одвија у контрасмеру, па ауто-компаније све чешће разматрају опцију фабричког ограничења брзине.
Томе је допринео још један фактор - масовнија појава електричних аутомобила на тржишту.
Модели на струју при великим брзинама троше огормне количине електричне енергије, због чега се батерије брже празне а, ионако недовољна, аутономија вожње - скраћује.
Зато су произвођачи "мејнстрим" електричних аутомобила већ почели да фабрички лимитирају максималну брзину, а ограничење иде и испод 180 километара на сат, па код неких модела на струју казаљка брзиномера не може да пређе 160 километара на сат.
Иако нам логика говори да нема много смисла да аутомобил који није тркачки има могућност да се креће много брже од законског ограничења, возачи су и даље подељени по том питању.
Неки су незадовољни новим трендом фабричког лимитирања брзине, доживљавајући то као још једну у низу рестрикција која им се намеће, наводи Б92.
