Евакуација иза Урала: Како је СССР преживео уз помоћ једне од највећих битака Другог светског рата
12:34 16.05.2021 (Освежено: 02:48 26.08.2021)
© Фото : Public domain
Пратите нас
Почетком Другог светског рата појавила се потреба за коренитом реформом економије СССР-а. Било је неопходно да се у веома кратком року мобилишу унутрашњи ресурси, обезбеди непрекидан раст војне производње, и да се постигне одлучујућа материјално-техничка супериорност руских Оружаних снага над Немачком и њеним савезницима - и осигура победа.
На војном колосеку
Мегаломански програм војног реструктурирања националне економије Совјетског Савеза и мобилизације државних снага за опружање отпора непријатељу налази се у директиви Савета народних комесара (СНК) СССР-а, Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза од 29. јуна 1941. године и у Стаљиновом радио обраћању грађанима Совјетског Савеза 3. јула.
У директиви и у обраћању Стаљина налазио се позив народу да се уозбиљи, реорганизује рад предузећа и институција за ратно време и мобилише све снаге како би се непријатељ поразио.
Мобилизациони народни економски план за трећи квартал 1941. године био је утврђен 30. јуна, разрађен у основним цртама још до почетка рата. Већ 16. августа утврђен је и војно-економски план за четврти квартал и за целу 1942. годину, према подручјима могуће евакуације - Поволжје, Урал, Западни Сибир, Казахстан и Средња Азија.
Изградња је донекле ограничена, јер је одлучено да се граде само она предузећа која су могла да се заврше за годину дана. Повећале су се и површине засејане житом и индустријским усевима у источном подручју Русије, Казахстана и Средње Азије. Планирана је била и изградња железничких пруга која би повезивала Сибир и Урал и Урал са Поволжјем.
Најсложенији догађај совјетске економије првих година рата била је евакуација.
Успеси противника на европском делу Совјетског Савеза су угрожавали подручја у којима је живело до 40 процената становништва земље и налазило се 31.850 индустријских предузећа, укључујући 37 фабрика црне металургије, 749 тешких и средњих машинских фабрика, 169 пољопривредних, хемијских, фабрика за прераду дрвета и производњу папира, 1.135 рудника, више од 3.000 нафтних бушотина, 61 електрана, стотине текстилних, прехрамбених и других предузећа.
Влада и партија су 27. јуна 1941. године издали документ „О поступку склањања и размештања људских контигената“, којим су утврђени главни задаци и приоритетни објекти евакуације. Пре свега, план је био да приоритет у пресељењу буде: квалификовано особље, старији, жене и деца, индустријска опрема, машине, обојени метали, гориво, хлеб и друге вредности од националног значаја.
Приликом планирања главна пажња је усмерена на пресељење предузећа, која су производила одбрамбене производе.
Поред војних и оперативних ешалона, предност су имали и путнички возови, за које је одређена просечна километража од 500-600 километара. У случају недостатка вагона људе су превозили и специјално опремљеним теретним вагонима, а понекад и једноставно на платформама заједно са опремом.
Превоз становништва је посебно контролисан. Свакодневно до 22 сата начелници су извештавали о кретању ешалона са људима према подацима од 18 сати. Народни комесаријат железница је свакодневно извештавао Државни комитет одбране (ГКО) о људима који су евакуисани.
Евакуисано становништво је добијало новчану накнаду, а држава је у другој половини 1941. године за ове сврхе потрошила новца у противвредности нешто већој од данашњих 33 милиона евра.
Народни комесаријат за машиноградњу је добио налог да на Уралу и у Поволжју изгради још једно предузеће за производњу тенковских дизел мотора и других врста мотора. Користили су погон за дизел моторе из Харкова који је пребачен у Чељабинску област, као и специјализоване радионице трактора Лењинградске Кировске и Харковске фабрике. Такође је наложено погону у фабрици у Горком да прошири производњу мотора за лаке танкове.
Москва под претњом
Евакуација конструкторског бироа и предузећа из Москве почела је током лета 1941. године, када је западни фронт био стабилан, а Црвена армија у контранападима нанела значајне губитке Вермахту.
Према подацима Народног комесаријата, који је управљао информацијама о кретању становништва, од 29. јуна до 29. јула специјалним возовима је евакуисано из Москве 959.530 људи, укључујући и избеглице.
Међутим, све се променило када је Немачка у октобру 1941. године почела операцију „Тајфун“ и окружила руску војску код Вјазме. Као резултат последњег трагичног догађаја на линији фронта, настала је џиновска „рупа“ кроз коју је непријатељ могао лако да дође до главног града Совјетског Савеза.
Док су руски војници зауставили претњу, у Москви је почела паника и масовна евакуација руководства државе и градске индустрије. У кратком року су дипломатски корпус, Председиштво врховног савета СССР-а, СНК СССР-а, Народни комесаријати за одбрану, Поморска флота, као и друге државне, војне и индустријске институције, послате на исток. План је био да оно што нису могли да евакуишу, као што су електроинсталације за метро (без водовода и канализације), дигну у ваздух.
У складу са информацијом која је добијена од 24 основних Народних комесаријата, до 12. децембра је евакуисано 523 предузећа у Москви и Московског области.
До тада је пресељено на исток 100.334 аутомобила од 143.196 потребних, укључујући 43.632 са опремом, 20.729 са материјалима и готовим производима и 18.094 са људима. Заједно са предузећима 19 Народних комесаријата, 10. децембра је премештено 564.248 индустријских радника и њихових породица. Укупан број евакуисаних становника главног града достигао је два милиона.
Према подацима Народног комесаријата путева СССР-а (НКПС), током друге половине 1941. године из зоне фронта на исток било је премештено 2.593 предузећа. Узимајући у обзир чињеницу да је значајан део производних снага одлуком локалних власти премештен коришћењем различитих врста превоза (постојала је значајна количина такозваног терета без папира), ова цифра је била још већа. Међутим, део предузећа никада није евакуисан. На територији Совјетског Савеза коју је непријатељ заробио, пре рата је било 31.850 погона и фабрика, укључујући 7.500 великих, не рачунајући мала предузећа и радионице.
Колхози (колективне пољопривредне задруге) и совхози (државна пољопривредна добра) у источним деловима земље су у другој половини 1941. године примили 2.393,3 грла стоке из зоне фронта. За овај транспорт је било потребно нешто више од 1,5 милиона вагона. Ипак у 20 рејона, које је освојио непријатељ, је остало 20-22 процената крупне и 18-20 процената ситне стоке, која је раније припадала колективним пољопривредним задругама.
На новом месту
Око 70 процената предузећа је било размештено на Урал, у Средњу Азију и Казахстан. Заједно са опремом за фабрике дошло је и 30-40 процената радника, инжењера и техничара. Њихов транспорт је био железницом, воденим и ваздушним путевима.
Током друге половине 1941. године превезено је 12 милиона људи.
Крајем 1941. године на новим местима је било изграђено 1.910 великих предузећа, од којих 122 фабрика авиона. 43 фабрике тенковске индустрије, 71 Народни комесаријат наоружања, 96 Народних комесаријата муниције, 199 Народних комесаријата црне металургије, 80 Народних комесаријата индустрије за производњу мина, 91 Народни комесаријат хемијске индустрије, 65 Народних комесаријата за средње машинство, 57 Народних комесаријата за тешку машинску индустрију. Главне територије њиховог новог распоређивања били су Новосибирск, Омск, Кемерово, Чебоксари, Чељабинск, Киров, Нижњи Тагил, Краснојарск, Казањ и други индустријски центри земље.
У марту 1942. године су војно-индустријски комплекси (ВПК) источних рејона СССР-а, узимајући у обзир и обновљена евакуисана предузећа, произвели толико војних производа колико је на почетку рата произведено на целој територији Совјетског Савеза.
Након контранапада код Москве крајем децембра 1941. године започет је делимични повратак предузећа централног индустријског рејона СССР-а. Већ почетком 1942. године у Москву је враћено неколико великих објеката, међу којима је била и фабрика машина „Црвени пролетаријат“.
Током пролећа 1942. године, после пораза војске у Харковској области и велике офанзиве немачких трупа на Кавказу, извршена је још једна евакуација. Овога пута је била у знатно мањем обиму и са ограниченијом територијом, покривајући углавном област Ростова, Вороњежа, Орјолск, Стаљинград, Ворошиловград и Северни Кавказ.
На лето и јесен 1942. године из подручја која су се налазила близу фронтова евакуисана је опрема од 150 великих предузећа, значајне материјалне и културне вредности, стотине хиљада избеглица. Као и 1941. године, евакуација је помогла да се спасу велики производни ресурси, који су се убрзо укључили у рад као испомоћ фронту.
Премештање производних снага Совјетског Савеза на исток било је једно од најзначајнијих достигнућа народа Русије. По свом значају, ова грандиозна операција се, према речима маршала Григорија Жукова, може упоредити са „највећим биткама Другог светског рата“.
Прочитајте још:
