Песник Драган Јовановић Данилов открива зашто је човек благословен другима /видео/
© Sputnik
Пратите нас
Утешити се можемо једино другим људима. Човек је благословен другима. Нико сам себи не може помоћи, душа се душом обасјава, све остало је тама – каже песник Драган Јовановић Данилов.
Зашто је дуго оклевао да пише о Балкану, том полуострву чуда и његовим духовима, како настају песме из удаљених снова које носе „страшни терет ружа“, да ли је „дан“ за њега заиста најлепша реч – открива Драган Јовановић Данилов у часопису „Сент“ бр 56 – 57, који је у целости посвећен овом изузетном песнику, једном од најнаграђиванијих и најпревођенијих савремених српских аутора.
Управо због његове поезије која је изазвала изузетну рецепцију у италијанском, француском, енглеском језику, због њеног присуства у светским антологијама (један од преводилаца је и Чарлс Симић), Данилов је постао главна и једина тема специјализованог часописа који са посебним сензибилитетом уређује песник Енес Халиловић.
„Током тридесетак година бављења писањем, имао сам срећу да моје песме и књиге песама буду преведене на многе језике, те да о њима буде озбиљно писано. Тек један део тих текстова штампан у страним часописима у Америци, Италији, Румунији, Бугарској Француској и другим земљама обелодањен је у 'Сенту'. Дакле, један део текстова који су били расејани по страним часописима и књигама, у 'Сенту' су сакупљени, извучени из заборава и у извесном смислу неприсилно фамилијаризовани“, каже Данилов за Спутњик.
О делу овог добитника Бранкове, Змајеве, Попине, Мешине, Ћопићеве награде, о песнику по чијој је поеми „Прошлост наше душе дубока је вода“ италијански композитор Валтер Сивиоти компоновао музику истоименог назива, у Сенту говоре књижевни зналци Ив Бонфоа, Миодраг Павловић, Давид Албахари, Томаж Шаламун, Алеш Дебељак, али и преводиоци његове поезије Ирена Георгиева Димова, Борис Брендза, Џон Тејлор...
Данилов открива да су о његовом делу у иностранству писали меродавни стручњаци, критичари, професори универзитета, сами песници, а од слависта тек Светозар Игов и Ала Татаренко. Циљ међутим, није био да се , како каже, самохвалисаво „увезу“ вредносни судови о његовој поезији из других земаља, већ да се прегледно и на очигледним текстовима предочи шта су о тој поезији написали страни критичари и проучаваоци поезије, односно како је она сагледана и вреднована на фону другачијих културних контекста.
Требало је видети Србију
„Моје присуство као песника на другим језицима долазило је у налетима и таласима. Оно није спектакуларно, али није ни безначајно када имамо у виду да се о поезији данас и у великим и претовареним културама мало пише“, подсећа Данилов.
Говорећи у свом есеју о песнику „леда и ћилибара“, француски критичар Жан Луј Башле открива и једну своју импресију која трајно повезује песника Данилова и тло на којем је настао:
„Требало је ипак видети Србију, њена села и градове, да би се увидело оно што чини особеност оваквог песника. Задивљујуће девичанство њезине природе, градове вреле и плодоносне попут вулканске земље. Земљу опорости и мекоте, путености и аскезе“, бележи Башле.
О стихотворцу који је од препевавања Баха на почетку („Кућа Бахове музике“) до данас доследан у уверењу да у поезији све долази из унутрашњих ерупција, као и осећању да тутањ водопада и дивљање лаве није ништа друго до звук куцања људског срца – Миодраг Павловић каже да је „најврелији песник данас“ и аутор преко чије се поезије „не хвата кора“.
О овом „песнику екстазе“ чији је стих смештен на размеђи приповедања и размишљања, Томаж Шаламун тврди да омамљује као трајни бљесак и препоручује: „Немојте сједати у возило ако сте прије тога читали 'Концерт за никог' и 'Алкохоле са југа'“.
Раичковић бољи од Бродског
Можда то не треба чинити због тога што је ове песме, како каже др Едвард Ковач, потребно ослушкивати затворених очију јер само тако могу да се прихвате „речи са дна душе и из удаљених снова“.
Говорећи о својим узорима, у разговору са Халиловићем који је и својеврсни увод у часопис„Сент“, Данилов пре свих истиче Стевана Раичковића.
„Стева Раичковић, то је мој песник и ја се не могу надивити његовим песмама. Недавно сам прочитао целокупни песнички опус прецењеног песника и врсног есејисте Јосифа Бродског. Нигде код Бродског нисам пронашао тако чудесне песме као што су Раичковићеве 'Нити' или 'Камена успаванка'. Један је само Стеван, карактерни човек. Више нико не може ићи туда куда је прошао Стеван.“
Аутор збирки „Хомер предграђа“, „Мемоари песка“. „Симетрије вртлога“ , „Ум подивљале реке“... романа „Иконостас на крају света“, „Отац ледених брда“, „Таласи београдског мора“... есеја, монографија о значајним сликарима, за себе у једном стиху каже: „Због светлости ме је увек болело срце“. Довољно да због тог и сличних стихова Албахари устврди да је реч о сјајном песнику којем „мед капље са усана као да су му уста пуна саћа“.
Остаје само оно што је написано
„Часописа 'Сент', посвећеног у целости мом песничком и есејистичком бављењу не би било без Енеса Халиловића који је са пуно пријатељске и колегијалне привржености приредио овај број, а потом учинио да он доспе у пуно руку“, напомиње Данилов и открива да се нада у будућности новим зборницима текстова о његовој поезији .
„Волео бих да за коју годину у једној обимнијој књизи предочим све што је о мојој поезији написано на другим језицима, те да сакупим текстове који су остали ван мог домашаја. За сада је то око педесетак текстова, од већих студија и есеја, до критичких рецензија. За мене је сваки есеј, критички текст, најмања анотација или запис објављен о мом раду у иностранству драгоцен. Писани текст је моја опсесија. Остаје само оно што је написано“, уверен је песник Драган Јовановић Данилов.
