https://sputnikportal.rs/20210828/nemoj-sine-izgubiti-duse--mudrost-srpskih-predaka-koja-se-ne-sme-zaboraviti-1129258584.html
„Немој, сине, изгубити душе“ – Мудрост српских предака која се не сме заборавити
„Немој, сине, изгубити душе“ – Мудрост српских предака која се не сме заборавити
Sputnik Србија
„Немој, сине, изгубити душе; боље ти је изгубити главу него своју огр'јешити душу“, каже мајка Јевросима Краљевићу Марку. Част, поштење, јунаштво и морална... 28.08.2021, Sputnik Србија
2021-08-28T19:50+0200
2021-08-28T19:50+0200
2021-08-28T19:50+0200
култура
марко краљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/0b/1e/1123980950_0:0:971:546_1920x0_80_0_0_76600adbe7f888c57159c579ec716202.jpg
Благо које је одушевило Гетеа, Грима, ПушкинаУ издању београдске „Лагуне“ недавно је објављена књига „Српске јуначке песме“ у којој се налази избор најпознатијих епских песама које је сакупио и у више књига објавио Вук Стефановић Караџић. Реч је о драгоценој ризници српске историје, књижевне традиције и народне мудрости, неговане вековима, која је још у Вуково време задивила европску литерарну елиту.„Вук је пред Европу изнео бесцено народно благо у правом тренутку, у епохи романтизма, представивши тада српски народ као књижевни народ, и то у салонима најученијих европских духова тог времена, попут Грима, Мицкијевича, Гетеа, Пушкина“, подсећа у разговору за Спутњик професор Филолошког факултета у Београду Бошко Сувајџић.Када је реч о односу савременог читаоца према народној поезији, професор истиче да је она драгоцена јер има прегршт слојева који обликују колективну свест – од древног, архаичног, митског и митопоетског, преко лексичког слоја, све до одјека фолклорних и митских елемената у писаној књижевности нашег времена.Народна поезија, у овој књизи епска, препуна је мудрости с којима одрастамо и које нас воде кроз живот, а да често нисмо ни свесни да смо их усвојили читајући десетерце о кнезу Лазару, Мрњавчевићима, Марку Краљевићу или Старини Новаку.„Тих укрштања има и у савременој српској поезији, можда најизразитије код Матије Бећковића, као и у неким другим опусима. То укрштање је, како би рекао Момчило Настасијевић, 'кореном испод а стабљиком изнад' националне и светске књижевности и онога што представља наше бивство, или што би рекао Вук - битије и име“, каже професор Сувајџић.Узвишена трагика – духовни подвиг косовских ратникаБез обзира на то да ли се класификује према временским и тематским критеријумима, или према врсти стиха, народна епска поезија је проткана историјском вертикалом, као и дирљивом трагиком, која се по својој уметничкој снази и убедљивости може мерити с бисерима антике или Шекспировим делима.„Рекао бих да је наш народ не трагичан, него трагично узвишен. Велики проучаваоци српске народне поезије су то поредили с Хомером, с одређеним Шекспировим трагедијама. У антологијским примерима видимо да испод спољашње нарације, односно опевања догађаја, великих бојева, изрицања јавног суда о прецима који се чувају у памћењу захвалних потомака, постоји нешто драматично, баладично. Највише се памте и проблематизују управо ти антологијски примери, почев од косовске епике, у којој је све унапред предодређено, задато и познато, а ипак је све крајње драматично. И то је велико умеће!“, истиче професор Сувајџић.Он напомиње да се читав тематски круг песама о Косовском боју одликује узвишеношћу која почива на колективности одласка у судбинску битку.„Како би рекао професор Ђорђе Трифуновић, то је дух заједничарства у подвигу косовских ратника. Тај подвиг није само епски и није само мученички. То, наравно, јесте војни пораз, али је победа у духу, у поезији“, наглашава Сувајџић.Косовски мит – Од Лазаревог култа до Бранковића као митског издајникаПрофесор истиче да се у епској поезији из косовског циклуса очитује подударање мишљења две по много чему компатибилне књижевности – старе средњовековне и усмене.„Можемо поредити косовску епику и стару средњовековну књижевност из десет култних списа. Нама је најпознатија 'Похвала кнезу Лазару' племените Јефимије, али ту су и три непозната раваничана и Похвално слово патријарха Данила, у којима видимо конституисање култа кнеза Лазара, врло рано, од 1390. до 1420. За тих тридесетак година се конституише култ и, по свему судећи, мотиви из те старе књижевности прелазе у народ, добијају епско рухо и настаје та чувена косовска епика која је врхунац косовске легенде и до дан-данас“, каже професор Сувајџић.Поред култа кнеза Лазара, у косовској епици се истичу још два битна лика – храбри и срчани Милош Обилић који је на Косову убио Мурата и Вук Бранковић, митски издајник.„Вук Бранковић, по свему судећи, уопште није био издајник. Његово име се први пут спомиње 1601. године у делу 'Краљевство Словена' дубровачког историчара Мавра Орбина. Он пише да је Бранковић водио преговоре и издао. Пре тога се издаја као могућност спомиње код Константина Филозофа, а у делу Константина Михајловића спомињу се некаква господа која 'кроз прсте гледају и бици се диве'. То је неслога у српском табору, али није то Вук Бранковић“, сматра професор Сувајџић.На питање зашто је баш Вук Бранковић у народном предању добио издајнички жиг наш саговорник напомиње да је он свакако био велико име, при чему је његова лоза била у сукобу с Лазаревићима, нарочито после косовског боја.„Бој се одиграо на територији Вука Бранковића, на Косову пољу, и да је хтео да изда, није имао куда да бежи са своје територије. Он је доследно наставио антитурску борбу, завршио је живот у турском ропству. Проглашен је издајником, највероватније, због тога што је и црква подржала Лазаревића. Кнез Лазар је био веома важан у измирењу Српске и Цариградске патријаршије, која је била у сукобу од цара Душана. Можда због владавине сина Вука Бранковића, деспота Ђурђа који је подигао Смедерево, који је био велика, генијална фигура, а опет је негативно упамћен јер је то било 'последње време'. То су парадокси историје. Вук Бранковић који је водио доследно борбу против Турака упамћен је као митски издајник“, констатује Сувајџић.С друге стране, у народној свести формирао се лик Милоша Обилића, великог јунака који је убио турског султана у његовом табору и тиме заслужио „бесмртност“.„Постојао је, заиста, јунак који је убио султана Мурата, али се не зна да ли је Милош Обилић био витез под тим именом, да ли је као историјска личност постојао или није. Прво име које скрећемо је Билиш Кубила у турским изворима. И турски и хришћански извори сведоче о томе колико је то била, како Вук каже, 'премјена' - епохална битка, сукоб цивилизација. Није она без разлога остала тако упамћена. И турски извори објашњавају како је могуће да је падишах убијен, ко су ти неверници, говоре о некаквим завереницима. И хришћански извори говоре о завереницима. То је, дакле, један међу њима, не знамо ко. Временом се ствара легенда о Милошу Обилићу, његова епска биографија, доводи се у везу с различитим локалитетима, али ми заиста данас не знамо да ли је постојао такав витез и ко је био он“, наглашава Сувајџић.„Помало је такијех јунака...“Говорећи о трагици у српској народној поезији, наш саговорник подсећа и на прелепу песму „Зидање Скадра“, која приповеда о судбини младе Гојковице, жене Гојка Мрњавчевића, која је узидана у темеље града.У тој песми видимо праву античку трагику, која је касније, подсећа професор, инспирисала песнике попут Бранка Миљковића и Десанке Максимовић да поетски изразе дирнутост њеном трагичном судбином.Трагика друге врсте, заснована на универзалној теми сукоба заједнице и појединца који се супротставља колективним назорима, прожима песму „Бановић Страхиња“.„Бановић Страхиња је усамљени појединац који је нужно и трагичан. Како би рекао Јован Деретић, то је најусамљенији лик епике. Његов сусрет с дервишем на Косову пољу је један андрићевски, лирски сусрет двојице људи које не може да раздвоји никаква баријера. Не постоје код Старца Милије ни вера, ни нација, ни језици, ни племена, него људи и они који то нису! И на крају песме се закључује: 'помало је такијех јунака ко што беше Страхињићу Бане'. То су елементи због којих је наша епика имала такву рецепцију у Европи и због којих песма 'Бановић Страхиња' има библиотеку тумачења у међународном расветљењу. То су одјеци у времену, велике, непролазне теме и није то зато што је то Вук нашао и изнео у Европу, то је просто велика, велика књижевност“, наглашава професор Сувајџић.Он истиче да епска песма има врло јасно изграђен етички кодекс и врло сурово кажњава оне који су га прекршили.„То чини едукативну димензију ових песама, која није пренаглашена, дидактична, али служи да покаже шта то значи 'помало је такијех јунака', који немају само снагу и мач, него и нешто друго што испољавају у односу према жени, према другим јунацима“, наводи Сувајџић, закључујући да су управо етички принципи једна од највећих вредности српске народне поезије којима треба да се враћамо читавог живота.
https://sputnikportal.rs/20201231/srpski-junaci-od-kosovskog-boja-do-kosara-istorija-se-ponavlja-onima-koji-je-zaboravljaju-1124240190.html
https://sputnikportal.rs/20210704/junaci-21-veka-ima-li-medju-nama-strahinjica-bana--video--1125810532.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2021
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, марко краљевић
„Немој, сине, изгубити душе“ – Мудрост српских предака која се не сме заборавити
„Немој, сине, изгубити душе; боље ти је изгубити главу него своју огр'јешити душу“, каже мајка Јевросима Краљевићу Марку. Част, поштење, јунаштво и морална чврстина чине духовну вертикалу која спаја сва дела из богате ризнице усмене народне књижевности коју не смемо заборавити, да не би она заборавила нас, каже за Спутњик професор Бошко Сувајџић.
Благо које је одушевило Гетеа, Грима, Пушкина
У издању београдске „Лагуне“ недавно је објављена књига
„Српске јуначке песме“ у којој се налази избор најпознатијих епских песама које је сакупио и у више књига објавио
Вук Стефановић Караџић. Реч је о драгоценој ризници српске историје, књижевне традиције и народне мудрости, неговане вековима, која је још у Вуково време задивила европску литерарну елиту.
„Вук је пред Европу изнео бесцено народно благо у правом тренутку, у епохи романтизма, представивши тада српски народ као књижевни народ, и то у салонима најученијих европских духова тог времена, попут Грима, Мицкијевича, Гетеа, Пушкина“, подсећа у разговору за Спутњик професор Филолошког факултета у Београду Бошко Сувајџић.
Када је реч о односу савременог читаоца према народној поезији, професор истиче да је она драгоцена јер има прегршт слојева који обликују колективну свест – од древног, архаичног, митског и митопоетског, преко лексичког слоја, све до одјека фолклорних и митских елемената у писаној књижевности нашег времена.
Народна поезија, у овој књизи епска, препуна је мудрости с којима одрастамо и које нас воде кроз живот, а да често нисмо ни свесни да смо их усвојили читајући десетерце о кнезу Лазару, Мрњавчевићима, Марку Краљевићу или Старини Новаку.
„Тих укрштања има и у савременој српској поезији, можда најизразитије код Матије Бећковића, као и у неким другим опусима. То укрштање је, како би рекао Момчило Настасијевић, 'кореном испод а стабљиком изнад' националне и светске књижевности и онога што представља наше бивство, или што би рекао Вук - битије и име“, каже професор Сувајџић.
Узвишена трагика – духовни подвиг косовских ратника
Без обзира на то да ли се класификује према временским и тематским критеријумима, или према врсти стиха, народна епска поезија је проткана историјском вертикалом, као и дирљивом трагиком, која се по својој уметничкој снази и убедљивости може мерити с бисерима антике или Шекспировим делима.
„Рекао бих да је наш народ не трагичан, него трагично узвишен. Велики проучаваоци српске народне поезије су то поредили с Хомером, с одређеним Шекспировим трагедијама. У антологијским примерима видимо да испод спољашње нарације, односно опевања догађаја, великих бојева, изрицања јавног суда о прецима који се чувају у памћењу захвалних потомака, постоји нешто драматично, баладично. Највише се памте и проблематизују управо ти антологијски примери, почев од косовске епике, у којој је све унапред предодређено, задато и познато, а ипак је све крајње драматично. И то је велико умеће!“, истиче професор Сувајџић.
Он напомиње да се читав тематски круг песама о Косовском боју одликује узвишеношћу која почива на колективности одласка у судбинску битку.
„Како би рекао професор Ђорђе Трифуновић, то је дух заједничарства у подвигу косовских ратника. Тај подвиг није само епски и није само мученички. То, наравно, јесте војни пораз, али је победа у духу, у поезији“, наглашава Сувајџић.
Косовски мит – Од Лазаревог култа до Бранковића као митског издајника
Професор истиче да се у епској поезији из косовског циклуса очитује подударање мишљења две по много чему компатибилне књижевности – старе средњовековне и усмене.
„Можемо поредити косовску епику и стару средњовековну књижевност из десет култних списа. Нама је најпознатија 'Похвала кнезу Лазару' племените Јефимије, али ту су и три непозната раваничана и Похвално слово патријарха Данила, у којима видимо конституисање култа кнеза Лазара, врло рано, од 1390. до 1420. За тих тридесетак година се конституише култ и, по свему судећи, мотиви из те старе књижевности прелазе у народ, добијају епско рухо и настаје та чувена косовска епика која је врхунац косовске легенде и до дан-данас“, каже професор Сувајџић.
Поред култа кнеза Лазара, у косовској епици се истичу још два битна лика – храбри и срчани Милош Обилић који је на Косову убио Мурата и Вук Бранковић, митски издајник.
„Вук Бранковић, по свему судећи, уопште није био издајник. Његово име се први пут спомиње 1601. године у делу 'Краљевство Словена' дубровачког историчара Мавра Орбина. Он пише да је Бранковић водио преговоре и издао. Пре тога се издаја као могућност спомиње код Константина Филозофа, а у делу Константина Михајловића спомињу се некаква господа која 'кроз прсте гледају и бици се диве'. То је неслога у српском табору, али није то Вук Бранковић“, сматра професор Сувајџић.
На питање зашто је баш Вук Бранковић у народном предању добио издајнички жиг наш саговорник напомиње да је он свакако био велико име, при чему је његова лоза била у сукобу с Лазаревићима, нарочито после косовског боја.
„Бој се одиграо на територији Вука Бранковића, на Косову пољу, и да је хтео да изда, није имао куда да бежи са своје територије. Он је доследно наставио антитурску борбу, завршио је живот у турском ропству. Проглашен је издајником, највероватније, због тога што је и црква подржала Лазаревића. Кнез Лазар је био веома важан у измирењу Српске и Цариградске патријаршије, која је била у сукобу од цара Душана. Можда због владавине сина Вука Бранковића, деспота Ђурђа који је подигао Смедерево, који је био велика, генијална фигура, а опет је негативно упамћен јер је то било 'последње време'. То су парадокси историје. Вук Бранковић који је водио доследно борбу против Турака упамћен је као митски издајник“, констатује Сувајџић.
С друге стране, у народној свести формирао се лик Милоша Обилића, великог јунака који је убио турског султана у његовом табору и тиме заслужио „бесмртност“.
„Постојао је, заиста, јунак који је убио султана Мурата, али се не зна да ли је Милош Обилић био витез под тим именом, да ли је као историјска личност постојао или није. Прво име које скрећемо је Билиш Кубила у турским изворима. И турски и хришћански извори сведоче о томе колико је то била, како Вук каже, 'премјена' - епохална битка, сукоб цивилизација. Није она без разлога остала тако упамћена. И турски извори објашњавају како је могуће да је падишах убијен, ко су ти неверници, говоре о некаквим завереницима. И хришћански извори говоре о завереницима. То је, дакле, један међу њима, не знамо ко. Временом се ствара легенда о Милошу Обилићу, његова епска биографија, доводи се у везу с различитим локалитетима, али ми заиста данас не знамо да ли је постојао такав витез и ко је био он“, наглашава Сувајџић.
„Помало је такијех јунака...“
Говорећи о трагици у српској народној поезији, наш саговорник подсећа и на прелепу песму „Зидање Скадра“, која приповеда о судбини младе Гојковице, жене Гојка Мрњавчевића, која је узидана у темеље града.
У тој песми видимо праву античку трагику, која је касније, подсећа професор, инспирисала песнике попут Бранка Миљковића и Десанке Максимовић да поетски изразе дирнутост њеном трагичном судбином.
Трагика друге врсте, заснована на универзалној теми сукоба заједнице и појединца који се супротставља колективним назорима, прожима песму „Бановић Страхиња“.
„Бановић Страхиња је усамљени појединац који је нужно и трагичан. Како би рекао Јован Деретић, то је најусамљенији лик епике. Његов сусрет с дервишем на Косову пољу је један андрићевски, лирски сусрет двојице људи које не може да раздвоји никаква баријера. Не постоје код Старца Милије ни вера, ни нација, ни језици, ни племена, него људи и они који то нису! И на крају песме се закључује: 'помало је такијех јунака ко што беше Страхињићу Бане'. То су елементи због којих је наша епика имала такву рецепцију у Европи и због којих песма 'Бановић Страхиња' има библиотеку тумачења у међународном расветљењу. То су одјеци у времену, велике, непролазне теме и није то зато што је то Вук нашао и изнео у Европу, то је просто велика, велика књижевност“, наглашава професор Сувајџић.
Он истиче да епска песма има врло јасно изграђен етички кодекс и врло сурово кажњава оне који су га прекршили.
„То чини едукативну димензију ових песама, која није пренаглашена, дидактична, али служи да покаже шта то значи 'помало је такијех јунака', који немају само снагу и мач, него и нешто друго што испољавају у односу према жени, према другим јунацима“, наводи Сувајџић, закључујући да су управо етички принципи једна од највећих вредности српске народне поезије којима треба да се враћамо читавог живота.
