00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
20:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
21:00
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
07:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
Без сарадње Срба и Руса нема остварења словенског сна
16:00
30 мин
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
Хоће ли бити Трећег светског рата
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Дуалност Милене Павловић Барили“
17:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери
 - Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

Како је потписана смртна пресуда Совјетском Савезу

© Sputnik / Александр Вильф / Уђи у базу фотографијаГрб СССР-а у Парку уметности у Москви
Грб СССР-а у Парку уметности у Москви - Sputnik Србија, 1920, 11.12.2021
Пратите нас
Пре тридесет година догодио се један од највећих геополитичких потреса 20. века – распала се велика сила, Совјетски Савез.
У Беловешкој шуми шесторо људи који нису имали никаква овлашћења потписали су споразум у име Русије, Украјине и Белорусије у коме је писало да СССР као субјект међународног права и геополитичке реалности престаје да постоји. Заузврат, створена је аморфна међудржавна формација – Заједница независних држава.
О овом догађају објављено је доста мемоара и аналитичких докумената, подсећа коментатор РИА Новости Владимир Корнилов. Упркос чињеници да су њихове емоционалне процене суштински различите, нема сумње у правну неодрживост Беловешких споразума. Одлука о распуштању СССР-a била је нелегитимна и супротна вољи народа која је недвосмислено изражена на а референдуму 17.марта 1991.године. Подсетимо, тада је око 78 одсто бирача гласало за очување ове јединствене државе.

Како су потписани Беловешки споразуми

Такође треба подсетити да је одлука овог референдума била званично потврђена резолуцијом највишег законодавног тела – Врховног совјета СССР-a од 21.марта. У њој црно на бело пише:
„Државни органи СССР-a и република треба да се у пракси руководе одлуком народа донетом путем референдума у корист обновљеног СССР-a, полазећи од тога да је та одлука дефинитивна и да има обавезни карактер на читавој територији СССР-a.“
Треба напоменути, да референдум 17. марта није био саветодавног карактера, већ правно обавезујућим за све грађане а тим пре за званичнике међу којима су била и шесторица потписника Беловешких споразума – Борис Јељцин и Генадиј Бурбулис (Руска Федерација), Леонид Кравчук и Витолд Фодик (Украјина) и Станислав Шушкевич и Вјачеслав Кебич (Република Белорусија).
Они сами су и тада а, судећи по сведочењима неких од њих, и сада признавали да су у владину вилу „Вискули“, где су одржани разговори о распуштању СССР, отишли а да нису обавестили о циљу састанка тадашњу власт на свесавезном нивоу, па ни председника земље Михаила Горбачова. Притом је први човек Казахстана Нурсултан Назарбајев указивао заговорницима на нeисправност таквог приступа, подсећајући да се то не може радити а да у читав процес не укључе Горбачова. Председник СССР-а је дотле овај процес отворено .

Прво телефонирали Бушу

Индикативно је с тим у вези да је први ком су аутори Беловешких споразума телефонирали да би га известили шта су урадили био амерички председник Џорџ Буш. Чак је и Горбачов то назвао „срамотним“. Занимљиво је да је Шушкевич, који се затим удостојио да телефонира председнику СССР-a, рекао Горбачову да је Буш „веома добро примио“ вест о ликвидацији Савеза. Па како да се лидер САД не радује распаду главног политичког конкурента.
Посебно пада у очи да су Горбачова (а и читаву земљу) пустили низ воду исти људи који су пре свега три-четири месеца пред тај догађај запенушано доказивали да је председник СССР- једина легитимна власт, а проглашавали за „пучисте“ оне који су покушавали да ограниче његова овлашћења и слободу кретања. Али по њиховом мишљењу, Горбачов је тиме завршио своју мисију и даље се више није морала играти игра „заштите легитимности и демократије“.
У филму недавно емитованом на руској телевизији „30 година без Савеза“ тадашњи секретар за штампу Бориса Јељцина, Павел Вошчанов наводи кључну мисао која се чула у тренутку кад је председник Русије прешао у Кремљ и због које се Јељцин заправо одлучио на распад СССР-а: „ Борисе Николајевичу, сада на читавој тој територији нема никог важнијег од вас." Управо то – личне амбиције учесника беловешке завере – било је и главни покретач њихових противправник поступака и одлука.

Споран референдум у Украјини

Схватајући да су на клиском терену, креатори распада и тада, па чак и сада, после тридесет година, оправдавали су и оправдавају своје поступке украјинским референдумом одржаним 1. децембра 1991. године. Према њиховом мишљењу, свеопште изјашњавање на ком се скоро 90 одсто Украјинаца наводно определило за независност (текст на листићу био је друкчије формулисан), правно је „анулирао“ ситуацију која сје настала после мартовског референдума и захтевао ванредне потезе лидера других република Савеза.
Само што и тада и сада мало ко каже да децембарски референдум у Украјини нема никакве везе ни са легитимношћу, ни са демократијом. За почетак, он је одржан упркос тада важећем закон „О процедури решавања питања везаних за иступање савезне републике из СССР”. Тамо је јасно наведено да се референдум о датом питању одржава најраније шест месеци након доношења одлуке о његовој организацији. А у Украјини је тада прошло тек три месеца.
Да не помињемо да се агитација одвијала у условима забране највеће политичке партије Украјине (Комунистичке) и њене штампе. За разлику од мартовског референдума кад су се новине једноставно такмичиле у томе да се на њиховим страницама нађу обавезно мишљења и за и против, пред децембарско гласање агитаиција против независности била је потпуно забрањена. Украјинцима су обећавали да ће направити „другу Француску“, а Русима у Украјини да неће дирати њихов језик а свима је гаратовано стварање ванблоковске и ненуклеарне државе. Али нико није могао да позове да се гласа против. Са изузетом Крима (где се одвијао посебан политички живот), на главној територији Украјине само је Интерпокрет Донбаса у Доњецку успео да одштампа листиће с позивом да се каже „не“, а и то су морали да раде илегално. Ето такав је био тај „слободан избор“ у ком становницима нису оставили могућност да бира.
На Западу притом ником није сметало, као што им не смета ни сада што је украјински референдум спроведен на такав начин. А да се сетимо како је британско Министарство спољних послова не тако давно објашњавало „нелегитимност“ референдума на Криму 2014. поредећи га са оним у Шкотској. Доказивали су нам да је кримско изјашњавање било кршење Устава Украјине, а припрема за њега била кратка те да нису сва мишљења била заступљена током предреферендумске агитације. Због нечег такве оцене нисмо чули о референудму о независности Украјине. А у поређењу с њим кримски референдум 2014. био је просто узор слободног изјашњавања грађана.
Дакле, на основу нелегитимног изјашњавања у Украјини, супротно свим правним нормама и Уставу, лидери три региона СССР-а (дакле, чак не сви оснивачи Савеза, имајући у виду да није било представника република иза Кавказа) донели су одлуку о распуштању земље. Ако би се наставила аналогија са Украјином, то би било исто као кад би градоначелници Кијева и Харкова (историјске престонице Украјинске ССР) и рецимо губернатор Одеске области утроје донели одлуку да ликвидирају украјинску државу као такву, а да се нису имали подршку ни у закону, ни у мишљењу других административних субјеката земље, а још мање сагласност централне власти. Да ли би међународна заједница прихватила неку одлуку донету на сличан начин? Мислим да је питање чисто реторичко.
Поједини учесници Беловешског процеса правдали су касније своје поступке жељом да се разиђу без већих сукоба. На пример, лидер Белорусије Станислав Шушкевич се и даље поноси овим поступком и каже: „Поделити империју без капи крви је невероватно достигнуће!“

„Бескрвни развод“

Михаил Горбачов, објашњавајући пак зашто ништа није предузео у односу на беловешки договор и његове учеснике, више пута је потом истицао у својим мемоарима да је његова идеја била да први пут уза више векова прекретница у историји једне земље прође без крви.
Али како без крви? Колапс економије, тотално осиромашење становништва, уништење целокупног здравственог система и социјалне сигурности грађана. Колико је само живота однело сиромаштво током деведесетих. Па потоњи ратови, укључујући догађаје у Чеченији, Јужној Осетији, Карабаху, Донбасу – а све су то природне последице те кобне одлуке о „бескрвном“ разводу.
Из неког разлога, чак је и Збигњев Бжежински, који је позитивно оценио распад Савеза, схватио његове последице. У својој књизи „Велика шаховска табла“ написао је да су „неочекивани крах Совјетског Савеза пратили грађански немири у земљи, болна економска криза и крвави и понижавајући рат у Чеченији“. Односно, Бжежински је то приметио, а Горбачов и Шушкевич су се правили као да се ништа од овога није догодило.
Ако рачунамо жртве распада СССР, онда су то стотине хиљада, чак милиони грађана. А ако применимо методологију израчунавања „жртава Голодомора“, када се узимају у обзир и они који се нису родили, бројка достиже десетине милиона. Сада ће демографски суноврат који је остао после деведесетих подсећати на то сваку нову генерацију, као што подсећа и Други светски рат. А нико од беловешких заговорника није одговарао нити ће одговарати за своје поступке из децембра 1991. и за њихове последице.

Дан кад је заувек спуштена застава СССР-а

Застава велике силе заувек је спуштена са Кремља 25.децембра 1991. године. Милиони Руса ужаснуто су схватили да су се, остајући тамо где су се родили а без своје воље, наједном нашли ван граница своје домовине – Русије.
Земља која није поражена ни у једном рату, изгубила је значајне територије и не изгубивши ни у једном рату, држава је изгубила како људе тако и значајне територије и велики број људи. А практично све то кривицом оних политичара који је требало да буду одговорни за очување јединства и моћи државе. Али биле су им важније личне амбиције. Процеси дезинтеграције који су тада почели захватили су читав постсовјетски простор.
Русији су биле потребне деценије да заустави и преокрене ове опасне трендове. Сада је важно, истиче на крају Владимир Корнилов, извући поуке из историје која се догодила пре тридесет година, како се никада више не би поновило слично. Јер, како је својевремено приметио велики руски научник Василиј Кључевски, историја увек строго кажњава за ненаучене лекције.
Борис Јељцин, Леонид Кравчук, Станислав Шушкевич - Sputnik Србија, 1920, 13.12.2017
Прекретница у Беловешкој шуми: Москва пустила низ воду Северну Кореју, Кубу, Балкан...
Застава Совјетског Савеза - Sputnik Србија, 1920, 02.12.2021
РУСИЈА
Портпарол Горбачова: Могли смо сачувати СССР
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала