Царев најоданији ратник: Јапански војник који се никада није предао Американцима /видео, фото/
11:45 25.01.2022 (Освежено: 13:22 25.01.2022)
Пратите нас
Други светски рат завршио се 1945. године за све осим за једног војника царске јапанске армије, за ког је трајао још 28 година.
Тај војник је откривен случајно, 24. јануара 1972. године, када га је група ловаца на пацифичком острву Гвам приметила како излази из џунгле. Он је покушао да отме пушку једног од њих, али су га савладали.
Човек који се појавио из џунгле био је наредник Шоичи Јокои из 38. дивизије јапанске царске армије. Последњи контакт са светом имао је 28 година раније, када су америчке снаге заузеле острво, а последњи пут је разменио реч са човеком осам година пре него што је откривен.
Јокои је био један од тројице јапанских војника који су избегли заробљавање и последњи који је преживео, кријући се у пећини и ловећи ноћу.
Шоичи Јокои, јапански војник који је заробљен 28 година после краја Другог светског рата
Оми Хаташин, Јокоиев рођак, кога је војник доживљавао као сина ког никад није имао, испричао је за РТ причу о нареднику који се сматра најоданијим ратником јапанског цара, јер се никада није предао америчким снагама.
Хаташин је професор савремене историје и људских права на Универзитету у Осаки. Он каже да његов рођак није митолошки лик ратника који се никада не би предао, већ је само човек који је очајнички желео да буде са својом породицом и који је имао дубок осећај хуманости према својим друговима.
Од шегрта до наредника јапанске царске војске
Необична прича јапанског наредника почиње 1915, када је рођен у Нагоји. Када је 1941. имао 26 година и радио као кројачки шегрт, мобилисан је у царску армију и послат у Манџурију. Ту је провео три године у интендантским јединицама. Други војници су га мрзели, јер су сматрали да интенданти нису прави борци.
„Царска армија их је очајно третирала. Сматрано је да су интенданти слабићи и да имају нижи статус него коњи или волови. Међутим, како је рат одмицао и војника било све мање, власти су одлучиле да све интенданте преведу у борце. Због тога су их други војници мрзели, јер су их сматрали инфериорним“, каже Хаташин.
У фебруару 1944, Јапан је намеравао да ојача одбрану Гвама, бивше америчке територије коју је држао под окупацијом три године. Иако је имао мало становника, око 20.000, Гвам је био од велике стратешке важности. Толике да га је Јапан напао као други циљ, само неколико сати после Перл Харбора. Јокои је послат баш на то острво.
Жестоке борбе на Гваму
На Гваму се у јулу 1944. одиграло једно од најразорнијих бомбардовања пред напад, а потом се на острво искрцало 55.000 америчких војника. Јапанске снаге брзо су биле поражене.
Током ужасних борби, наредник Јокои се одвојио од своје јединице и то сасвим случајно. Јапанске јединице биле су у распаду, па се придружио деветорици војника којима је командовао официр, некадашњи будистички монах.
„Тај официр није био заинтересован за борбу. Зато су покушали да направе сплав како би побегли са Гвама, надајући се да ће их спасти јапанска морнарица, па чак и америчка“, прича Хаташин.
Иако је ова неформална јединица наставила да напада америчке позиције под окриљем ноћи, ускоро се распала због недостатка хране и неслагања око тактике. Јокои је остао са двојицом другова, Шичијем Микијом и Накахатом Сатошијем.
Професор Хаташин објашњава да је ова тројка у једном тренутку покушала да се преда, али су се суочили са гневом локалног становништва, које је памтило свирепост јапанског окупатора, па су морали да побегну како би сачували живе главе.
Колики страх су им мештани утерали у кости говори и то што се нису предали ни 1952, када су наишли на летке на којима је било написано да је рат завршен.
Склониште у џунгли на Гваму у ком се јапански војник Шоичи Јокои крио 28 година
Како је време одмицало, три војника су се раздвојила, а Јокои је живео у подземном склоништу, недалеко од својих другова са којима се виђао.
Његово склониште било је у облику слова Г, два метра испод земље. Висина јој је била тек нешто мање од метра, а дужина мање од три метра. Плафон су држали бамбусови штапови, док се у њу улазило кроз узак, сакривен отвор, уз помоћ мердевина од бамбуса.
Јокои је живео тако што је ловио рибе, дивље свиње, жабе, пацове, рачиће, а скупљао је и кокосове орахе, хлебно воће и папају из џунгле у којој је живео. Кретао се само ноћу, како не би био уочен.
Смрт двојице другова
Када је 1964. схватио да дуго није видео своју двојицу другова, кренуо је да их нађе. Професор Хаташин прича да је његов рођак покушавао да нађе улаз у њихово склониште у мраку, све док није ногом ударио људску лобању. Тада је схватио да су његови другови мртви.
„Највероватније су умрли јер је тајфун „Карен“, који је погодио Гвам 1962, оставио тешке последице и суочио их са недостатком хране, па нису могли да лове. Постоје и теорије да су се угушили угљен-моноксидом у својој пећини“, прича Хаташин.
Додаје и да је Јокои био веома погођен смрћу својих другова.
„Током живота, био је веома усамљен, а било је јасно да су та два човека постала његова породица. Емотивно је био разорен због њихове смрти, али је убедио себе да је његов задатак да извести Јапан и војне власти о томе да су двојица војника изгубила живот. То му је био циљ због ког је преживљавао“, наводи Хаташин.
Он каже да је Јокои званично проглашен мртвим 1947. године. Међутим, и даље је наставио сам да се бори за Јапан.
Смрт пре предаје није била реалност
Иако се много говорило о ратном кодексу јапанске армије који предвиђа да војници пре бирају смрт него предају, Хаташин каже да то није права слика рата. Како додаје, многи јапански војници и официри на Гваму предали су се Американцима како би сачували живот, што је иритирало Јокоија када се вратио у Јапан
„Причао ми је да официри који су се предали и потом срећно живели у Јапани, нису били срећни што је он преживео. Његова храброст била је у оштром контрасту са њиховим понашањем. Јокои је за многе био оно што су заправо старешине очекивале од својих војника“, наводи Хаташин.
Гвоздено правило цара Хирохита било је да предаја није опција, а званично објашњење пораза на Гваму било је да су сви војници погинули, додаје Хаташин.
„Међутим, то се није догодило. У стварности, многи су се предали и вратили у Јапан. Неки су нађени како пате због глади или болести и они су постали амерички ратни заробљеници. Да би се сачувао званични наратив и избегла неугодна питања о томе што су војници остављени на милост и немилост непријатељу, многи су проглашени мртвим иако за то није било доказа. Тако је и Јокоиевој мајци речено да је погинуо“, присећа се Хаташин.
Иако је Јокоијево поновно појављивање 1972, после готово 10.000 дана проведених у џунгли, могло да осрамоти војну хијерархију, он је по повратку у Токио дочекан као херој. Његове прве речи у Јапану биле су „Враћам се са много срамоте“.
Дочекан као херој, па му претили смрћу
Многи су те његове речи протумачили кроз призму јапанског војног кодекса, сматрајући да је неуспех што је заробљен. Међутим, Хаташин каже да је у питању други разлог.
„Био је сломљен због кривице јер је преживео. Прогањале су га ноћне море. У сан су му долазили војници који су погинули на Гваму, прогањали су га кроз џунглу, говорећи да их поведе са собом“, каже професор Хаташин.
После неког времена, нарасло је непријатељство у Јапану против Јокоија. Неки од рођака више од 18.000 погинулих Јапанаца на Гваму окренули су се против њега. Добијао је анонимне ноћне позиве којим су га питали како је он успео тако дуго да преживи, а њихови најдражи су убијени. Добио је и претње смрћу, каже његов рођак.
Јокои се касније са супругом Михоко вратио у посету Гваму. Иако у почетку слављен, није добио војну пензију, финансијски је живео од данас до сутра, па му је живот био горак, али је задржао истрајност и чак написао књигу „Мора се живети и са тешкоћама“, каже Хаташин.
Преминуо је 1997. године, у 82. години живота, а професор Хаташин каже како су му последње речи биле „волео бих да смо се нас тројица вратили заједно“, говорећи о својој двојици другова из џунгле.
2 Септембар 2021, 13:44
