Нова студија: Најчудније чудо еволуције више не стоји само /фото/
© Фото : screenshot/Wisays
Пратите нас
Са пет очију, устима окренутим уназад и дугачким трупом са канџама на месту где би требало да буде нос, опабинија регалис је једна од најчуднијих славних личности камбријског периода. У ствари, овај древни становник је толико јединствен да научници никада нису открили другу врсту у фосилном запису која се уклапа у његову породицу. До сада.
Упознајте утаурору комоса — малу морску животињу са шиљастим репом која је живела неколико милиона година после опабиније у садашњој Северној Америци. Први пут описана 2008. године, утаурора комоса је првобитно класификована као рођака страшног предатора аномарокариса са канџастим лицем који је терорисао камбријска мора. Али нова студија сугерише да је утаурора укомоса можда била много више од још једног древног предатора.
😍Welcome Utaurora comosa!😍
— Dr. Jo Wolfe (@jopabinia) February 9, 2022
With Steve Pates, @PlLife2 @cambriancritter @InvertebratePal in @RSocPublishing
we describe the second ever opabiniid, a crown jewel of the Cambrian explosion from the Wheeler Fm, Utah! Featuring artwork by @franzanth!https://t.co/TTyGY5To4z
1/4 pic.twitter.com/PSaemwEtKN
У раду објављеном 9. фебруара у часопису „Зборник радова Краљевског друштва Б“, истраживачи су поново испитали једини познати фосил утауроре комоса, упоређујући га са више од 50 живих и изумрлих животињских примерака. Тим је закључио да је утаурора комоса скоро сигурно рођак опабиније — а не рођак аномарокариса — што утрурору комоса чини тек другим чланом опабинијине породице икада откривеним и првим пронађеним после више од 100 година.
„Најчудније чудо камбрије више не стоји само“, написали су истраживачи у свом раду.
Терор у камбријским морима
Од пре 541 милиона до 485 милиона година, Земљина мора су по први пут процветала биодиверзитетом. Ово доба, које се понекад назива и камбријска експлозија, било је када су се рођаци свих великих животињских група које су данас живе први пут појавили у води. Камбријска експлозија је такође довела до развоја првих заиста страшних предатора.
Те убице-месождерке познате су као радиодонти – што се односи на уста у облику кружне тестере на доњој страни главе. Многи од њих — укључујући злогласни аномалокарис — такође су имали хватаљке, налик на канџе на предњим странама главе, вероватно за грабљење несуђеног плена и испоруку ка гладним устима.
To celebrate the arrival of Utaurora comosa, here was the previously only known opabiniid, the famous Opabinia regalis in the new Dawn of Life Gallery at the @ROMtoronto back when it first opened in December. pic.twitter.com/6Jz5R7NQjE
— Vincent Cheng 🏳️🌈🦖 (@vjcheng) February 9, 2022
Једини познати фосил утруроре комоса није имао такве додатке на глави. У међувремену, његово тело дугачко било је подељено на 14 или 15 бразди, од којих је свака имала шиљасти преклоп, слично као код опабиније. Упркос овим детаљима, фосил комосе је 2008. класификован као радиодонт.
У томе се није слагао са палеонтолог Стивен Пејтс, бивши дипломирани студент са Харварда и главни аутор нове студије. Дакле, у свом новом раду, Пејтс и његове колеге су поново испитали фосил комосе, упоређујући 125 фосилних особина са више од 50 група живих и изумрлих чланконожаца, који је начешћи тип у животињском царству и укључује све инсекте, ракове и пауке.
Анализа тима је показала да се готово ниједна од особина утруроре комоса не уклапа у породицу радиодонта, већ је фосилно створење било скоро сигурно повезано са опабинијом.
„Опабинија није била тако јединствена врста као што смо мислили“, изјавио је Пејтс.
Ова открића су узбудљива из неколико разлога, од којих је не најмањи тај што опабинија сада може позвати бар још једну врсту „на своја породична окупљања“, пише часопис „Лајв сајенс“.
У ширем смислу, постојање још једног опабинида показује да ово није била само породица чудака, већ да су оба створења била „део шире слике“ камбријске еволуције, рекао је Пејтс за Њујорк тајмс.
Са устима окренутим уназад и избразданим телима која изгледају готово сегментирано, опабинија и утрурора комоса изгледају као јасни претходници модерних зглавкара, од којих многи поседују и данас исте особине, додао је Пејтс.
