Игор Мандић, Матијин сабрат, часни човек у злим временима који је прозрео фашистичку Европу
Пратите нас
Игора Мандића, једног од најпознатијих и највољенијих интелектуалаца бивше Југославије који је преминуо у 82. години у Загребу, памтићемо као врхунског полемичара и часног човека у злим временима који је давно рекао да је данашња Европа фашистичкија од Хрватске.
ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
Новинар, књижевни критичар и колумниста Игор Мандић преминуо је јуче у 82. години у Загребу. Важио је за једног од најпознатијих и најжешћих полемичара бивше Југославије који се није устручавао да јавно каже ставове супротне доминантним.
„Усташки кољачки менталитет још столује у хрватском народу“
Тако је Игор Мандић у емисији „Недељом у два“ на ХРТ-у својевремено изјавио да је Домовински рат био грађански и да се није радило о агресији него о регресији, јер је било нормално очекивати побуну Срба на стање у Хрватској. Сматрао је да су Срби и Хрвати „два племена истога народа“.
На комеморацији у Јадовном 26. јула 2011. рекао је: „Усташки кољачки менталитет још столује у хрватском народу и то могу викати с небодера на загребачком Тргу Републике... Док год постоје злоћудни повици на стадионима и графити, а иза тога мржња и ирационално бјеснило потпомогнути политиком, неће бити среће. Што је најгоре, иза свега се крије и интерес цијеле фашистичке Еуропе“.
Матија Бећковић: Мој сабрат Игор Мандић
Игор Мандић био је међу првим хрватским интелектуалцима који су се после ратова за југословенско наслеђе „вратили у Београд“. Поново је почео да пише за НИН, а крајем деведесетих у текстовима је оштро осуђивао НАТО агресију на СРЈ.
Од Игора Мандића се, изјавом за Спутњик, опростио академик Матија Бећковић.
„Игор Мандић је сабрат моје сабраће Арсена Дедића и Моме Капора, па преко њих и мој. По оном аксиому да су две ствари једнаке трећој, једнаке и међу собом. Раскошни дар српскохрватског језика, младост је провео у крлежијанском а зрелост у антикрлежијанском вербалном делиријуму. Није преболео распад Југославије, ни раскол у језику, нит' је окренуо главу од Београда који се одмах поклонио његовом дару. А чијем дару се Београд није поклонио, тај није ни постојао, не само у књижевности. Благо теби Игоре Мандићу, поздрави Арсена и Мому Капора.“
Бескрајно частан у злим временима
Песник, есејиста и писац Ђорђе Матић каже да му губитак Игора Мандића још не улази у главу јер је толико велики да ни култура, ни „ми који смо га знали лично нисмо схватили о чему се ради, без обзира на то што је годинама писао своје маркесовске хронике најављене смрти“.
Игор Мандић био је једна од ретких фигура којима је нестанак Југославије учинио то да његова матична република – Хрватска, „постане много премалена“ а један од разлога зашто је радо долазио у Београд, поред његове отворене и декларисане србофилије, управо је било то смањење.
Матић подсећа да су Игора Мандића доживљавали као човека побуне деведесетих у Хрватској, а у Србији као првог Хрвата од важнијих интелектуалаца који је дошао на „ону страну“ и да је тада наслов у НИН-у био „Чувени Хрват у Београду“.
„Кад су времена постала лоша онда се показало колико је он био бескрајно часна особа. Ако га је ишта осим великог знања и широког интересовања - јер он се заиста разумео у много ствари - карактерисало, то је непреводива реч дишпет, а то је онај инат, пркос на неки начин који је аутентични, типично далматински и сплитски. Он је човек који се инатио и био је бескрајно храбар у том смислу. Са својим јаким наступом и изузетном театралношћу, својом провокативношћу одавао је утисак човека бескрајно сигурног у себе и сви су мислили да је арогантан. Ја могу потврдити, и тако ћу га памтити, да је он 'један на један' био стидљив човек“, открива Матић.
Игор Мандић је заиста један од споменика једног већег и важнијег времена а и часни, морални подсетник, морална вертикала која није на томе зарађивала у временима кад је то било најтеже. Своју храброст је релативизовао и, за разлику од других, није је носио као медаљу, закључио је Матић.
Антички мислилац коме је Европа фашистичкија од Хрватске
Бивши главни и одговорни уредник НИН-а Слободан Рељић подсећа да је Игор Мандић био члан НИН-овог жирија седамдесетих и осамдесетих година „на обострано задовољство“ и да је увек кад је долазио у Београд, долазио и у НИН. Мандић је чак и у време ратова долазио у Београд на различите начине, додаје Рељић.
Кад се данас каже за Игора Мандића да је новинар и књижевни критичар, то ни из далека не може да опише ни његову улогу ни његову личност, а мало је за њега да се каже и да је био интелектуалац јер је то „тако ограничена улога“, сматра Рељић.
Игор Мандић је увек личио на оне грчке мислиоце, људе који су свесни сопствене улоге, сопственог значаја и сопственог знања и моћи, истиче Рељић и то илуструје причом кад Александар Македонски дође код Диогена из Синопе и каже му: Ево дошао је владар света, шта хоћеш да ти дам, а Диоген му одговара: Заклањаш ми сунце.
„То је био човек који је био изнад дневне политике и дневних опажања и просто није био човек гомиле. Био је неталентован да буде део гомиле. Он је био полемички дух, али у сваком случају надполитички. Једна од највећих његових оставштина је била кад га је пре неколико година неко од новинара питао а зашто Европа не заустави ширење фашизма у Хрватској, а Игор Мандић је одговорио: 'Каква Европа, Европа вам је данас фашистичкија од Хрватске'. То је био први пут да на нашим просторима чујете смисао европских кретања, дубински смисао, који се у овом времену кад Игор одлази показује у свом најјачем и најуверљивијем облику“, закључио је Рељић.
Игор Мандић је аутор 34 књиге, међу којима су „Збогом драги Крлежа“, „Оклоп од папира“, „Предсмртни дневник“, „Себи под кожу“...
„Све што сам имао оригинално рећи, записао сам у својим књигама“, рекао је својевремено Игор Мандић.
