Мој отац Мића Поповић: Као мали сам га се стидео, ем је сликар, ем слика неке жврљотине
16:40 03.04.2022 (Освежено: 17:03 03.04.2022)
© Фото : Marjan Apostolovic
Пратите нас
Кад сам био дете, сви други родитељи су били службеници, архитекте, доктори, а мој отац - сликар. То ме је страшно погађало. Кад питају а шта слика, мацу, куцу, кажем, не, он слика мрље. Било ме је јако срамота, стидео сам се свог оца због тога што ем се не бави уобичајеним занимањем, ем то што слика је буди бог с нама, неке жврљотине.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Овако Јован Поповић, син великог уметника Миодрага Миће Поповића за Спутњик објашњава како се осећао када је први пут схватио да се његов отац разликује од очева његових другова. Данас, осећа само понос због свега што је његов отац урадио у свом богатом стваралачком веку.
У времену када се навршава 99 година од рођења Миће Поповића, у галерији „Сањај“ отворена је изложба његових цртежа која припада породичној колекцији. Иако су неки радови премијерно пред публиком, лако је приметити да велики део њих представља скице и студије за нека од највећих Мићин дела.
„Ово су цртежи који припадају породичној колекцији и мада су нама познати, било је пријатно видети их као целину у галерији `Сањај`, где надилазе појединачни значај и праве један корпус Мићиног цртачког опуса који је занимљив и, мислим, важан“, каже Јован Поповић који је, заједно са Нелетом Карајлићем отворио ову изложбу.
Харон (1979)
© Marjan Apostolovic
За уметника Мићу Поповића цртеж је представљао основ сваког ликовног израза, подсећа Јован Поповић и напомиње да је, иако се његов отац у животу бавио `свим и свачим` кад је о уметности реч, до краја остао веран цртању, чак и у фази енформела где цртежа мање-више нема.
Цртао и кад чекао на аутобуској станици
„Целога живота он је цртао, и кад је сликао енформел - цртао је, и кад је режирао филмове - цртао је за своју душу, и кад је чекао у чекаоници или на аутобуској станици – он је опет цртао… То му је била вокација, не само уметничка него потпуно егзистенцијална, животна. Због тога и мислим да ови цртежи у групи имају друго додатно дејство“, подсећа наш саговорник.
Ти цртежи су утолико значајнији што представљају скице неких од најпознатијих Поповићевих радова из чувене фазе „Сликарство призора“ у којој се уочава повратак ангажованом уметнику и уметности. За Јована Поповића та фаза је круна Мићиног стваралаштва.
„Ти цртежи су студије, темељно су и брижљиво прављени. Неки од тих радова су послужили као предложак за велика платна, а неки су, парадоксално, настали након што су велика платна направљена. Мој отац је тако самог себе подсећао на неке слике које су отишле од њега и отпутовале у свет. Тако је рецимо чувена „Манипулација“ настала пре слике, али је зато цртеж „Гвозден истреса нос“ настао после, будући да је слика продата и отишла у Италију.“
А лик Гвоздена препознатљив најширој публици, овековечио је Мића сликајући барда српског глумишта Данила Бату Стојковића.
„Бата је Мићин глумац од почетка. Мића га је лагано уводио у глуму на филму, јер је Бата био позоришни глумац: тако је у „Човеку из храстове шуме“ био у епизодној улози, у „Роју“ је био у споредној, а онда је у фиму „Делије“, који је забрањен, био у главној улози. Ту се и појавио тај фамозни лик Гвозден. Мића је касније, у `сликарству призора`, оживео тај лик скојевца и ратника који се после рата, идући трбухом за крухом, потуца по Западној Европи као гастарбајтер“.
Гвозден чита Политику
© Фото : Marjan Apostolovic
Гвозден, слика срамоте тадашњег друштва
Гвозден, према речима сина сликара Поповића, показује и то колико је његовог оца тих седамдесетих година погађало и колико је сматрао жалосним то што људи по чијој мери је било и скројено социјалистичко друштво морају да иду и траже срећу на неким другим меридијанима.
„Једноставно, он је то сматрао великом срамотом тадашњег нашег друштва, и то тај социјални потекст приче о Гвоздену“, напомиње Јован Поповић.
Због разних „потекста“ сликара и редитеља Мићу Поповића пратиле су забране, постајући можда и кључна реч за опис његовог живота и стваралаштва: од Задарске групе, забране повратка на факултет, до филма „Делије“ и чувене изложбе из 1974. која је, према речима његовог сина – круна свих забрана.
Лицемерје – црта преко које није могао да пређе
„Да би се све то размело треба узети у обзир да не постоји ништа што је Мићу Поповића иритирало више од лицемерја, оно га је доводило до беса. Са друге стране, он је био веома толерантан човек, имао је бескрајно саосећање према свакојаким људима, чак и према својим идеолошким противницима. Међутим, лицемерје је било она црта преко које он није могао да пређе. И све те забране његових дела у ствари проистичу из тога што је он имао опсесивну потребу да прикаже лицемерје. У томе је слика „Манипулација“ можда његово кључно ликовно дело. То је било оно што га је мотивисало да производи уметност: непристајање на лицемерје, на лаж, на претварање. Мића је чак и злочин лакше прихватао него лаж. И вероватно је услед тога долазило до тих колизија са званичним југословенским естаблишментом кроз све те деценије.“
Спавач (1985)
© Фото : Marjan Apostolovic
Мајмун симбол дегенерације човека
А један од најснажнијих уметничких израза те побуне против лажи и лицемерја несумњиво је чувени лик мајмуна на Поповићевим сликама, који према речима нашег саговорника представља симбол друштвене дегенерације, човека.
„Мића је чак имао слику „Планирање потчовека“ на којој мајмун држи угломер. На његовим радовима је увек постојала и доза хумора, он је увек тим својим суштински песимистичким ставовима додавао једну дозу лежерности и хумора, да би тако релативизовао и сопствени став.“
Отац као доброћудни посматрач
На питање да ли неко коме је у школи Ристо Стијовић предавао цртање могао имати другачији пут осим сликарски, Јован Поповић одговара да је цртање било – Мићина животна вокација.
„Од почетка, још као дечак, кренуо је да црта, чак је и школу више отаљавао него што је био добар ученик. Само је цртао, цртао, цртао, цео живот. Формално образовање је више стицао за свој рачун, мање кроз институције. Кад би му се наређале лоше оцене, онда би запео да заврши разред... Касније, као веома радознао и социјално свестан човек, имао је разне контакте са разноразним људима, између два рата у гимназији је упознавао и скојевце и оне из српског културног круга... Имао је Мића узбудљиву и младост и живот, али је цртање одувек био фокус његовог живота.“
Живот са оцем сликаром био је, каже, изузетно пријатан, будући да је био незахтеван човек.
„Као родитељ није био амбициозни тренер свој сина јединца, него доброћудни посматрач који ми је давао разне врсте одговора, али је увек мени остављао могућност да сам изаберем пут и оно што ћу мислити, осећати, радити. Основни елемент у нашој породици био је једна врста лежерности и хумора, али да нико никога не повреди, и да све не буде напрегнуто, напето, ауторитарно, већ да буде весело. Ми смо се лепо забављали, ишли смо заједно на фудбалске утакмице. Мића је у младости прво навијао за Црвену звезду, а онда су он и Михиз, кад је Кика Поповић постао тренер ОФК Београд, прешли су да навијају за њих. А ја сам, опет, почео да навијам за Партизан, тако да смо сваке суботе ишли прво на утакмице ОФК Београд, а после на Партизанове. Имали смо и ми те забаве које су биле крајње уобичајене за људе тих седамдесетих година кад сам ја одрастао“, открива Јован Поповић.
Живот са два сликара у кући
Живот са два сликара у кући – Мићом Поповићем и Вером Божичковић Поповић, Јован у шали назива двоструком невољом, „јер је то додавало на онај мој комплекс, а мама још горе“. Данас каже да је тај породични живот био пун лепог дружења и лишен било каквих ломова.
На питање да ли ће породица неком већом изложбом догодине обележити век од рођења Миодрага Миће Поповића, и можда приредити догађај сличан изложби из 1983. у галерији САНУ која и данас држи рекорд као најпосећенија (видело је више од пола милиона људи), Јован Поповић кратко одговара:
„Ми као породица то не можемо сами, надам се да ће и институције да се покрену.“
