Опасна марионета Западне олигархије: Кад идол младих из Беле куће крене у борбу против Срба и Руса
© AFP 2023 / SERGEI SUPINSKY
Пратите нас
Наступ Боно Вокса у кијевском метроу показао је да је можда највећа рок звезда данашњице опасна личност без карактера чији је политички активизам увек у складу са доминантним западним наративом и политичком коректношћу због чега су му широм отворена врата Беле куће.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Концерт Боно Вокса у кијевском метроу је у потпуности у складу са његовим наступима у последњих тридесетак година, a који су у складу са нечим што би се могло назвати главним током западне политике, каже за Спутњик др Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду.
Чланови ирског рок бенда Ју-Ту (U2) певач Боно и гитариста Еџ, одржали су 8. маја концерт унутар метро станице у Кијеву током којег су хвалили Украјинце и њихову борбу за слободу.
„Народ Украјине се не бори само за своју слободу, ви се борите за све нас који волимо слободу“, рекао је Боно групи људи окупљеној унутар станице подземне железнице.
Опасна личност без карактера са пасошем Алије Изетбеговића
Митић подсећа да се Бонов активизам у складу са потребама западне олигархије могао видети још од његовог приступа у Босни и Херцеговини деведесетих година. Остао нам је у изузетно лошем сећању с обзиром на његову изразито антисрпску улогу током рата у БиХ, за шта је и награђен пасошем ког је 1997. добио од Алије Изетбеговића.
Током двехиљадитих је „уништавао алтерглобалистички покрет тиме што је глумио борбу против Сиде у Африци, а са друге стране, то је радио са америчким председником Џорџом Бушом и његовим најближим савезницима“.
„Некад ме је подсећао на улогу и лик Зелига из истоименог филма Вудија Алена, дакле некога ко стално мења лик и појављује се у друштву најпознатијих личности данашњице, а да човек не може у потпуности да ухвати неку његову карактерну црту. Чињеница је да је његов наратив увек у складу са ониме што је политички коректно у том тренутку и што је у складу са западним доминантним дискурсом“, истиче Митић.
То можда није било тако почетком осамдесетих кад се појавио Ју-Ту, али је Боно „еволуирао“ и постао је „опасна личност на међународној сцени“, сматра наш саговорник. А опасан је због његове популарности јер му људи верују и зато су га многи следили мислећи да могу променити нешто на светској сцени.
Боно – марионета којој су отворена врата Беле куће
Међутим, његова улога је била управо супротна, односно контрапродуктивна за цео активистички, поготово алтерглобалистички покрет који је био на врхунцу почетком двехиљадитих година.
У то време, Митић је са својим пријатељем и кумом Тонијем Дошеном направио пројект „Боно марионета“ (Bono the Puppet) у коме се анализирала његова политичка каријера и који изазвао велику пажњу широм света.
„Наравно, било је и других музичара који су били умешани у политику, али се нико као он није толико дубоко увукао у дешавања на политичкој сцени нити је био толико близак водећим личностима политичког естаблишмента у свету“.
Митић подсећа да се Боно сликао са америчким председницима и тиме легитимисао њихову политику, и додаје да је „практично имао отворена врата у Белој кући и није се либио да то користи да би утицао на међународне односе“. Све у свему, Боно и данас наставља да игра једну улогу која је политички деструктивна.
Oд Ирца из радничке класе до Клинтоновог другара
Познаваоци лика и дела Боно Вокса приметили су да је током каријере мењао акценат у складу са потребама политичке коректности. Кад је било опортуно, говорио је с тешким ирским акцентом припадника радничке класе из Даблина да би се потом врло лако „пребацио“ на књижевни енглески, попут водитеља Би-би-сија.
Према Митићу, политичке теме којима се бавио кренуле су од Северне Ирске и то је би „једини пут кад се осећала нека врста искрености у његовом ставу“. Међутим, чини се да је врло брзо после тога ушао у политички мејнстрим, а теме којима је почео да се бави све више су биле у складу са глобалистичком, униполарном агендом коју су предводиле САД.
„У тренутку кад сам ја, почетком двехиљадитих био на алтерглобалистичким самитима, Боно је увек био с друге стране. Док су људи протестовали против глади у Африци или против ратова, он је седео са Билом Гејтсом, Џејмсом Волтерсоном из Светске банке, Полом О'Нилом, министром финансија САД, Бушем, Клинтоном итд. и чини ми се да се од тада његов политички активизам перципира врло негативно у многим информисаним круговима у свету“.
Рок икона која је сахранила рокенрол
На питање да ли је Боно као можда највећа рок звезда данашњице убио рокенрол, како неки сматрају, Митић одговара да је сасвим сигурно код многих младих људи „убио не само наду да је рокенрол може бити другачији и окренут борби против доминације“.
Урадио је и нешто горе од тога јер, су људи који поистовећују рок са Боном Воксом изгубили наду да рокенрол може бити музика промене, додаје он.
„Наравно, не може да се пореди активизам Боно Вокса са активизмом рокера против рата у Вијетнаму шездесетих, нити са Леноновим седамдесетих, па чак и са активизмом Боба Гелдофа који је касније улазио у неке патетичне фазе, али је ипак на почетку био окренут ка једној позитивној ствари. Нажалост, Боно је у великој мери заслужан за то што је политички активизам рокенрола данас на најнижим могућим гранама“, закључио је Митић.
