- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Божо Копривица: Од Киша сам научио како остати чист, због Пелеа сам ишао чак и на Звездин стадион

© Фото : Анка ГардашевићБожо Копривица
Божо Копривица - Sputnik Србија, 1920, 09.07.2022
Пратите насTelegramOdyssey
Од Киша сам научио о односу с људима, како човек може бити племенит, бити веран, остати чист. Када је отишао, хиљаде младих људи остало је сат времена после сахране. Сунце, октобар, као из „Раних јада“, каже за Спутњик књижевник Божо Копривица чија нова књига „Блуз два пријатеља у 54 тједна“ чува сећање на великане књижевности и фудбала.
Копривица ових дана на дресу носи број 54 јер игра блуз у 54 недеље са асом поезије Миодрагом Раичевићем са којим заједно потписује књигу „Блуз два пријатеља у 54 тједна“. Он игра за Пелеа, Гаринчу, Киша, Мирка Ковача, добацујући се са сећањем, мешајући њихову игру с личном трагедијом. У 54 фусноте, он се обратио и Џиму Морисону, Рејмонду Карверу, Бјанки Џегер и Борхесу који је о фудбалу говорио да је популаран „зато што је глупост популарна“.
Блуз Божа Копривице као неизбежност и нужност, не губи везу са животом, било да је посвећен Гаринчи, Пелеу или античком јунаку Ајанту. Он увек говори о појединачном искуству, сећањима, фантазији на сцени која може бити стадион, градски трг, позориште...
© Фото : ПромоНасловница књиге "Блуз два пријатеља у 54 тједна"
Насловница књиге Блуз два пријатеља у 54 тједна - Sputnik Србија, 1920, 08.07.2022
Насловница књиге "Блуз два пријатеља у 54 тједна"
„Блуз је оно чему се стално враћам“, каже песник Миодраг Раичевић у чијој је поезији Копривица тражио риму за сваку од 54 прозних белешки и есеја. У маниру оригиналног блуза.
„Сам сам правио избор, Мијо се није мешао него сам се ја трудио да своје мисли углазбим с његовом песмом. Некад сам у томе успео некад нисам, али мој је избор, а било је и коректно да потпишем Мију Раичевића јер се сваки мој текст, есеј завршава његовом песмом. Тако да она и другачије звучи кад се римује с поезијом. Тешко је с поезијом се рвати – аристократа се бори за изгубљену ствар увек“, говори за Спутњик Божо Копривица.

Хоћу да кренем, хоћу да урликнем

Како је дошло до „Блуза два пријатеља“ с обзиром на то да волите и блуз и џез, али сте у души панкер?
-То је тачно, али ја то нисам знао, као што нисам знао да сам рокер. Све то креће из детињства и што би рекао Растко Петровић „хоћу негде да кренем“ или Гингзберг „хоћу да урликнем“. А до „Блуза“’ је дошло тако што сам и раније волео поезију Мије Раичевића који је својевремено у Титограду водио веома значајну „Југословенску ревију“ где је објављивао блокове о филмовима и стављао „Астерикса“ на последњој страни – то је тада било револуционарно. Имао је саговорника у Миодрагу Вуковићу и још неким ликовним и драмским ствараоцима, Љуби Ђурковићу, Милији Павићевићу тако да је то доба преокрета из епске матрице. Они су најавили долазак млађе генерације међу којима су Балша Брковић, Бечановић, Спахић и Илија Ђуровић који је израстао у врсног песника.
У вашој књизи су и Мирко Ковач и Данило Киш. Шта је више утицало на вас као писца, пријатељство с њима или њихово стваралаштво?
-Пријатељство с Кишом је дошло спонтано. Написао сам текст за подгоричко „Стварање“ међутим, то је много каснило, готово две године. Стао сам у одбрану „Гробнице“ и потом је Мирјана Миочиновић рекла Кишу да има један млади Црногорац и он ме је позвао телефоном, што ме је мало збунио. На књижевној вечери у Суботици, било је то 1978. године, Киш је рекао да мора једино Божо Копривица да говори из Београда. Било је препуно и после двадесет минута неки је човек из Сенте почео да блебеће о логорима, Голом отоку, што је била мала натукница о Кишовом „преписивању“. Киш му је наравно одговорио, после смо отишли на Палић и кад сам се вратио у Београд одмах су ме звали неки да ме питају како сте прошли – тад сам схватио да је све то била ужасна намештаљка. Међутим, Киш је господски одговарао. Када су га једном у Љубљани злонамерно питали какав је писац Булатовић, одговорио је – одличан писац, написао је три, четири изврсне књиге. А то се све дешава у јеку афере. Књижевност је једно, полемика је друго. Кад је неко добар у нечему и направи лошу ствар не опраштам лако. Али Хамсуну све опраштам, Езри Паунду све опраштам.
© Фото : Из књиге "Вјежбанка Данило Киш", аутор Божо КопривицаКњижевно вече у Суботици, Марија Циндори, Данило Киш и Божо Копривица
Књижевно вече у Суботици, Марија Циндори, Данило Киш и Божо Копривица - Sputnik Србија, 1920, 08.07.2022
Књижевно вече у Суботици, Марија Циндори, Данило Киш и Божо Копривица
Шта је инспиративније – писати о Тостаовом дриблингу или о фрагментима из Кишовог „Породичног циркуса“?
-Исто је. Више сам научио од Киша о односу с људима, како човек може бити племенит, како може бити веран, говорити без много речи, остати чист. Јер на Киша су сви били љубоморни, чак и најближи другови. Постоји та прича зашто се Киш сахранио по православном обичају, у Београду, не на Цетињу и дуго траје та полемика. Киш је као витез вратио свој дуг. Њему је православље вратило живот, мајка га је крстила у Успењској цркви ’44. у Новом Саду. Киш је вратио дуг граду у којем су му се велике ствари десиле. Хиљаде младих људи остало је сат времена после сахране. Била је таква атмосфера, сунце, октобар, као из „Раних јада“. Тај дан заслужите. Кад је умро Црњански, било је као из првог дела „Сеоба“. Његова жена Вида је седела, снег је падао као да ће падати вечно… Битно је оно што остаје иза Киша, тај опус који заслужује Нобелову награду. Киш је испунио своју судбину.
Књига „Приче о Данилу Кишу“ Миленка Стојичића - Sputnik Србија, 1920, 22.10.2019
Геније који је распаковао нацизам и комунизам

Божански облик треба додати на бољу ногу на раздаљини од 40м

У вашим се нотама Џорџ Бест спојио с Џимом Морисоном, Золтан Цибор с Рејмондом Карвером. Да ли је у томе изазов да мајсторима волеја дате нове ноте, нови дах?
-Никад не одустајем од тога. Једном сам приликом на студијама светске књижевности професору Владети Кошутићу рекао да морам да напустим предавање јер Пеле наступа у Београду, нажалост на Звездином стадиону. После смо изашли у шетњу по Калемегдану, било је баш рано. И ја му се обратим – Професоре сад је прилика да вам кажем, пошто је лопта божанског облика од Паскала, Одисеје… тај божански облик треба некоме додати, у ритму, на његову бољу ногу на раздаљини од 40 метара. Пеле, Џордан, Луис Клеј они су достојни Шекспира и многих великих писаца. То ослобађање емоције и хармонија простора је боље него у позоришту.
Имају ли спортисти свест да кад ступају на терен, заправо ступају у антички театар у вашим текстовима?
-Држати у напетости три хиљаде, педесет, сто хиљада људи - то је та сличност између позоришта и спорта. Глумци ме изнервирају када кажу да је њихова уметност пролазна, док се друге уметности забележе. Понекад станем на излазу из позоришта и видим триста, петсто, хиљаду озарених људи и та енергија негде иде, она се запише. Црњански, наш најбољи писац који је био велики у свим жанровима, од поезије до путописа, рекао је да би више волео да је одиграо једну утакмицу за репрезентацију Југославије него све што је написао. А био је талентован фудбалер.
Џејмс Џојс - Sputnik Србија, 1920, 16.06.2020
Најопаснија књига о једном дану и једном граду

У Никшићу су ми се дешавале ствари достојне озбиљних трагедија

Као прави блузер, увек пишете из личног кључа, у покрету, из Никшића у Дубровник, Београд, Москву и увек носите књигу са собом. Да ли је и ваш мото онај који цитирате од Толстоја – једино што тражим од читаоца јесте осећајност?
-Себе и даље сматрам пре свега читаоцем. И уличарем. Не узимам себе озбиљно као писца, али ако вас филм, ако вас музика дира, онда је то то. Сећам се после једне операције на мозгу да сам чуо неки евергрин Зафира Хаџиманова. То је била обрада старе песме, ја сам тада учио да ходам и тело ми је рекло хајде крени. И устао сам да играм. Филм и музика изазивају. Тако је и у спорту, мора да има емоцију. Ако се нервирам, ако имам неко осећање кад гледам Партизан – то ми говори да сам жив.
Доста је редова у овој књизи посвећено Никшићу у који вас враћају песме Војислава Илића Млађег, музика Даворина Поповића… Шта у том граду данас видите?
-У Никшићу су ми се дешавале ствари достојне озбиљних трагедија. Али тамо су ми се десиле и најлепше ствари од љубави, фудбала, кошарке. Ми смо као јуниори били други у Југославији, победили смо Југопластику и Олимпију, а добио нас је Дуци Симоновић са четири разлике. Никшић има један од најлепших тргова који сам видео у животу. Направио га је Јосип Сладе, Трогирљанин кога је довео књаз Никола да прави путеве, позориште. На том сам тргу научио шта је светлост, шта је сценографија, играли смо и лопте на том тргу. А он јесте настао на рушевинама римског насеља Анагастума. Значили су ми људи; мој брат Воја причао је о уметницима, сувишним људима. Нисам знао ко су, али сам их имао у слуху. Било је у Југославији дивних градова од Марибора, Охрида, Мостара, Пећи, Осијека, да не говоримо о обали. Ја сам Црногорац, али сам остао Југословен у души. Мислим да ће то млађим генерацијама остати као радозналост, као Медитеран. У Истри живи жена Мирка Ковача, Боба, тамо је све отворено, а на местима где су сукоби увек питам – да ли се млади забављају? Ако постоји љубав, знам да се све може превазићи.
© Фото : Анка Гардашевић, из књиге "Сан улице" Боже КопривицеМанастирска улица у Никшићу
Манастирска улица у Никшићу - Sputnik Србија, 1920, 08.07.2022
Манастирска улица у Никшићу
Кажу да је последња и једина романтична фигура у савременом стваралаштву управо блузер. Јесте ли ви Божо романтик?
-Јесам. Не могу без тога. Све се своди на романтизам, само се то погрешно тумачи, као мелодрама, као носталгија. Ако погледамо једну од најлепших сцена на филму када клинац седи на блату и није задовољан звуком звона, а онда му један од највећих сликара иконописаца на свету, Рубљов прилази и проговори после 10 година - шта је то него романтизам и мелодрама? „Рат и мир“ је мелодрама, „Ана Карењина“ је мелодрама само је питање контроле. Сећам се Београда када је долазио Џек Николсон и то је био романтизам. Толико сам угодних тренутака доживео на Битефу и Фесту, доживео сам Партизанов ход према купу шампиона 1965/66. када смо добили првака Француске, Енглеске, првака Чешке. Е то је било ошамућено београдско пролеће када је Београд утврдио своје место на мапи. Надам се да ће се тај Београд вратити. Морам у то да верујем.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала