„Пуцњи у Марсеју“: Прави мотиви убиства краља Александра и почетка Другог светског рата
© Фото : Промо
Пратите нас
Филм „Пуцњи у Марсеју“ који се бави убиством краља Александра и француског министра Луја Бартуа освојио је више од 20 награда на фестивалима широм света. Осим што се бави важном али занемареном историјском темом, филм осваја публику у свету и интересантним редитељским поступком.
Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
Филм „Пуцњи у Марсеју“ освојио је више од 20 међународних награда. Награда за најбољи целовечерњи документарни филм освојена у Мадриду пре неколико дана 16. је коју признаје ИМДБ са међународних фестивала. У међувремену, „Пуцњи у Марсеју“ добили су и Гранд при на фестивалу у Брну, открива редитељ филма Гордан Матић.
„Пуцњи у Марсеју“ прати судски процес терористима саучесницима Владе Георгијева Черноземског, главног атентатора на краља Александра и министра спољних послова Француске Луја Бартуа. Главни јунаци су тужиоци, адвокати, судије, оптужени и сведоци самог догађаја у коме је атентатор Черноземски, припадник ВМРО, са четири метка на лицу места ликвидирао југословенског краља.
Ни Французи не знају за атентат којим је почео Други светски рат
Матић додаје да је интересантно кад добије повратне информације о перцепција филма у Сингапуру, Буенос Ајресу, Оклахоми, Нигерији или Дубаију, местима која немају никакву заједничку историју са овим просторима. У епилогу филма кажу да има довољно аргумената који упућују да су прве жртве Другог светског рата краљ Александра и Луј Барту.
„Чак ни у Паризу 80 одсто публике сем оне са ових простора, не знају да се то десило. Знају да је некад убијен неки министар али велика већина не зна његово име, а за нашег краља апсолутно не знају“.
Осим што је атентат у Марсеју један од догађаја који до сада није филмован и прилично је занемарен у европској и светској историји, страној публици је интересантан и „слободнији приступ комбиновања ониричких сцена архивског материјала и третирања самог суђења као неког директног преноса које се дешава ту негде у граду“.
Судница као ријалити
Сценарио је био другачије замишљен, али су околности натерале екипу да се сналази и да га адаптира. Последње одлагање снимања уследило је због короне и принудило их је да усагласе шта може бити редитељски интересантно, и по форми и по структури, а да филм остане и у домену арта, а не само образовно-документарног или научног програма.
„То је комбинација лажних интервјуа који могу да се дешавају у времену између 1936. и данас, третирања те суднице као ријалитија ког ми сад гледамо на телевизији и 'шта ће бити са убицама'. Треће је оно што вас враћа у реалност а то је архивски материјал самог чина убиства али и суднице за време суђења. Поступали смо тако да је то што је речено у судници једна кичма а да нам ове ониричке сцене заправо дају довољну дозу емоција“.
Филм “Пуцњи у Марсеју” прати судски процес терористима који су били саучесници Владе Георгијева Черноземског, главног атентатора на краља Александра од Југославије и министра спољних послова Француске Луја Бартуа
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Пуцњи у Марсеју“ добио је шест награда као играни филм, укључујући и последњу, Гранд при у Брну. Матић каже да га не пријављују ни као играни, ни као документарни филм, већ препуштају селекцији да „одреди где му је место“. Документарног, правог архивског материјала, има мање од десет одсто, можда пет или шест минута.
То је и допринело успеху филма, јер „живимо у временима у којима више немамо чисти жанр“. Публика више воли хибридне жанрове и лакше верује таквим причама.
Убиство краља Александра – прикривање правих мотива
Пет година радили су на архивској грађи у архивама широм света, прочитали су десетине хиљада страница које су свели на неких 970 за филм. А у грађи која није ушла у филм има „заиста невероватних ствари“.
С ове дистанце ми гледамо на то време као увертиру за светски рат, али 1934, 1935. и 1936. кад је било суђење, нико није претпостављао да ће бити Другог светског рата. Година 1934. била је преломна за европску историју, јер тад се упознају Хитлер и Мусолини месец дана пред атентат, Хитлер у августу постаје канцелар, Стаљин оснива гулаге у јануару, а Луј Барту долази да наговори краља Александра да призна Совјетски Савез…
„Величина позорнице за Други светски рат правила се тих дана јер је шеф обезбеђења краља Александра и Луја Бартуа, начелник државне безбедности, био Пјер Лавал, Хитлеров колаборациониста који је стрељан као највећи издајник у историји Француске 1944. и који је дошао на место Луја Бартуа неколико месеци после атентата. Он је заменио аутомобиле, возаче, обезбеђење тог дана, зато француски историчари сматрају да је то био атентат на Бартуа а да је краљ Александра био ту да би се прикрила цела ствар“.
Интерпол је 1974. године објавио налаз да Луј Барту није погођен мецима истог калибра којим је убијен краљ Александар, а поставља се питање зашто су генерал Жорж и Луј Барту одведени у болнице у близини, а краљ Александар није. Осим тога, француски историчари тврде да је Луј Барту умро од ране од које се не умире на фронту, а камоли у болници.
Суђење атентаторима – гурање бруке под тепих
Суђење је било прекинуто па настављено, у међувремену је замењен главни судија, судско веће, порота, бранилац и све је деловало као да Француска жели да једну такву бруку што пре прикрије – да се атентат што пре заборави а да неко буде осуђен не желећи да се дубље улази у то колики су пропусти француске владе.
Режисер филма Гордан Матић
© Sputnik / Лола Ђорђевић
„Друго поновљено суђење трајало је шест дана, као и наше снимање, не би ли што пре та срамота Француске отишла под тепих“.
Поновљеном суђењу претходио је атентат, 9. октобра 1934, тројица оптужених су похватани до прве недеље новембра, истрага је трајала до лета следеће године. Суђење је требало да почне тог лета а онда су га због годишњих одмора одложили за јесен.
Адвокат – Павелићев почасни министар
У међувремену, усташе су ангажовале чувеног адвоката Десбона који је направио скандал на првом суђењу јер им је одговарало да се што више одложи како би спласло интересовање јавног мњења. Избачен је и изнет је из суднице, а оптужени нису желели другог адвоката нити су прихватали адвокате по службеној дужности, тако да се направио правни проблем.
„То је човек који је прво понудио своје услуге југословенској амбасади, међутим наша амбасада га је одбила и узела другог и он је на неки начин желео и да се освети за то. Са друге стране, био је изузетно плаћен. Ризиковао је и био је одстрањен из Адвокатске коморе Француске, али је био изузетно богато награђен од усташких организација из Америке. После је био постављен за почасног министра правде НДХ и био је Павелићев специјални гост током оснивања НДХ“.
Тадашња Југославија није реаговала на ту судску фарсу јер се променила за тих годину и по дана од убиства. Стојадиновић као председник Владе био је у добрим односима са Италијом. Он и кнез Павле су желели да се односи са Италијом побољшају и имали су и различите договоре о решавању косовског проблема који је и тад био актуелан са краљевином Албанијом која је била сателит Италије, закључио је Матић.
