https://sputnikportal.rs/20220913/eurobasket-sport-kosarka-srbija-reprezentacija-luka-doncic-slovenija-1142590070.html
Игра равне линије
Игра равне линије
Sputnik Србија
Један од главних утисака овогодишњег Евробаскета је понашање Луке Дончића, стално бесног, стално црвеног у лицу, сталног спремног на свађу, препирку, расправу... 13.09.2022, Sputnik Србија
2022-09-13T10:53+0200
2022-09-13T10:53+0200
2022-09-13T11:03+0200
евробаскет 2022
евробаскет
евробаскет 2022 – скенер, анализе, коментари
спорт
кошарка
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/09/08/1142421027_0:52:1000:615_1920x0_80_0_0_b3ca4fda7fab3c06d782030038861f0f.jpg
Сећали смо се ових дана Индијанополиса за 20. годишњицу од југословенског освајања титуле шампиона света, победе над Америком у њеном дворишту и спектакуларног финала против Аргентине.Неминовно је било сетити се и реакције Милана Гуровића после убачене тројке против Американаца када се продрао из свег гласа прослављајући јако важне поене.Емотивни набој и емотивно пражњење као узрок и последица су основна ствар да би се бавило спортом на врхунском нивоу, такмичило, обеђивало и освајало.Тај југословенски тим је имао такве играче, страствене, жељне победе, поносне, спортски безобразне, улично намазане, карактерне и напрегнуте до тачке пуцања - и резултат је био јасан.Ватра у срцу коју је не тако давно као слоган пропагирао Александар Ђорђевић, дефинишући то деведесетих година као играч, а касније и као тренер и селектор, нешто је што мора да буде зачин свему, али толико неопходан јер без ње све постане бљутаво.Управо су такве била изјаве српских кошаркаша после пораза од Италије у осмини финала Евробаскета, једнаке понашању у моментима када су ривали сипали тројку за тројком и направили преокрет.Какве су биле реакције у том тренутку, такве су биле и изјаве играча пројектованих у шампионе, играча папрено плаћених у својим клубовима, играча који су изабрани да бране боје Србије.Бранили - нису, нити у утакмици против Италије, нити после ње. Посипање пепелом и изговарање речи "катастрофа", формулација "не знамо ни сами шта се десило" или још горе "идемо даље" није чак ни права одбрана себе.Зашто?Па, ако се нешто толико желело, а није се добило, ако су емоције због играња у репрезентацији толико велике, ако се толико жели, па не може се онда хладног израза лица и још хладнијег тона говорити о свему неколико минута по завршетку.Има она - сачекаћемо да се охладе главе, али у овом случају није морало, деловало је да су одмах охлађене и да су спремне на размишљање популаризовано највише кроз америчку кошарку и домаћи алиби фудбал - "окрећемо се следећој утакмици".Не, овде нема следеће утакмице. Знао је то Гуровић када се драо у лице Американцима, знао је то и Дарко Миличић када је чашћавао псовкама судије 2005. године, а највише од свих је знао Богдан Богдановић који је у сузама говорио после пораза од Словеније пре пет година у финалу Евробаскета.У екипи коју је Пешић имао на располагању, изгледа, нико то није знао, а оне шале о жељеном „слободном дану“ и томе да се „не размишља о кошарци на слободан дан“, сада добијају другу конотацију и постављају питање приступа играча игри.Јер, игра не може да буде играна са равном линијом срчаних откуцаја. Ниједна! Ни жмурке, ни јурке, ни кликери, ни труле кобиле. Ниједна, а поготово не кошарка и то за земљу која се назива земљом кошарке.По свему виђеном на Евробаскету, то су неке друге државе, нека Финска, нека Словенија, нека Чешка или Пољска... И Србија би требало да се запита како и докле мисли да иде јер равна линија значи само једно, пут у осредњост и таворење, за шта је јасан пример Хрватска.Игра се не може преварити. Колико јој се да, толико ће се и добити од ње. Уз дужно поштовање, али један циркуски тренер, осредњег квалитета, какав је био и играч, Ђанмарко Поцеко, дао је тој игри и душу и срце и сузе у мечу против Србије.И игра му је то вратила. Као што је и нама враћала неке 1992. године у Истабулу, неке 1995. године у Атини, неке 2001. поново у Истанбулу, неке 2002. у Индијанополису, неке 2016. у Рију... Да ли ће нама поново? Не можемо да верујемо у то ако не верујемо да можемо ми њој да дамо све од себе. И да се не чувамо за ово или за оно. За неке припреме, неке одморе, неке друге, треће, пете утакмице, неке девете, десете, дванаесте обавезе и приоритете.И кључно, да никада не дозволимо да нам кошарка постане игра равне линије, без емоције, без реакције, без намерног фаула, без спортске туче на терену, без поноса, без ината, без мирне главе и ватреног срца. Да ли ће то бити довољно за победу? Сигурно да не, али са равном линијом ниједан квалитет неће моћи да достигне свој врхунац јер у спорту средина никада није „златна“. Само је - средина. Равна, безбојна, безлична... А то не смемо да постанемо јер никада нисмо били.
https://sputnikportal.rs/20220913/eurobasket-srbija-ispala-cetvrtfinale-spanija-finska-sport-kosarka-1142602970.html
https://sputnikportal.rs/20220913/miroslav-mica-beric-eurobasket-srbija-eliminacija-osmina-finala-kalinic-lucic-sport-kosarka-1142601556.html
https://sputnikportal.rs/20220912/eurobasket-miljenoviceva-asistencija-srbija-odbrana-kosarka-sport-1142584818.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/09/08/1142421027_55:0:945:667_1920x0_80_0_0_445e6bfa40f12d4cabd7c0b0c50504c1.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
евробаскет, евробаскет 2022 – скенер, анализе, коментари, спорт, кошарка
евробаскет, евробаскет 2022 – скенер, анализе, коментари, спорт, кошарка
Игра равне линије
10:53 13.09.2022 (Освежено: 11:03 13.09.2022) Један од главних утисака овогодишњег Евробаскета је понашање Луке Дончића, стално бесног, стално црвеног у лицу, сталног спремног на свађу, препирку, расправу и објашњавање са судијама и ривалима. Такав Лука је Словенију довео до четвртфинала и одржава јој наду да ће одбранити титулу и такав Лука би требало да буде пример за кошаркаше Србије.
Сећали смо се ових дана Индијанополиса за 20. годишњицу од југословенског освајања титуле шампиона света, победе над Америком у њеном дворишту и спектакуларног финала против Аргентине.
Неминовно је било сетити се и реакције Милана Гуровића после убачене тројке против Американаца када се продрао из свег гласа прослављајући јако важне поене.
Емотивни набој и емотивно пражњење као узрок и последица су основна ствар да би се бавило спортом на врхунском нивоу, такмичило, обеђивало и освајало.
Тај југословенски тим је имао такве играче, страствене, жељне победе, поносне, спортски безобразне, улично намазане, карактерне и напрегнуте до тачке пуцања - и резултат је био јасан.
Ватра у срцу коју је не тако давно као слоган пропагирао Александар Ђорђевић, дефинишући то деведесетих година као играч, а касније и као тренер и селектор, нешто је што мора да буде зачин свему, али толико неопходан јер без ње све постане бљутаво.
Управо су такве била изјаве српских кошаркаша после пораза од Италије у осмини финала Евробаскета, једнаке понашању у моментима када су ривали сипали тројку за тројком и направили преокрет.
Какве су биле реакције у том тренутку, такве су биле и изјаве играча пројектованих у шампионе, играча папрено плаћених у својим клубовима, играча који су изабрани да бране боје Србије.
Бранили - нису, нити у утакмици против Италије, нити после ње. Посипање пепелом и изговарање речи "катастрофа", формулација "не знамо ни сами шта се десило" или још горе "идемо даље" није чак ни права одбрана себе.
Па, ако се нешто толико желело, а није се добило, ако су емоције због играња у репрезентацији толико велике, ако се толико жели, па не може се онда хладног израза лица и још хладнијег тона говорити о свему неколико минута по завршетку.
Има она - сачекаћемо да се охладе главе, али у овом случају није морало, деловало је да су одмах охлађене и да су спремне на размишљање популаризовано највише кроз америчку кошарку и домаћи алиби фудбал - "окрећемо се следећој утакмици".
Не, овде нема следеће утакмице. Знао је то Гуровић када се драо у лице Американцима, знао је то и Дарко Миличић када је чашћавао псовкама судије 2005. године, а највише од свих је знао Богдан Богдановић који је у сузама говорио после пораза од Словеније пре пет година у финалу Евробаскета.
У екипи коју је Пешић имао на располагању, изгледа, нико то није знао, а оне шале о жељеном „слободном дану“ и томе да се „не размишља о кошарци на слободан дан“, сада добијају другу конотацију и постављају питање приступа играча игри.
Јер, игра не може да буде играна са равном линијом срчаних откуцаја. Ниједна! Ни жмурке, ни јурке, ни кликери, ни труле кобиле. Ниједна, а поготово не кошарка и то за земљу која се назива земљом кошарке.
По свему виђеном на Евробаскету, то су неке друге државе, нека Финска, нека Словенија, нека Чешка или Пољска... И Србија би требало да се запита како и докле мисли да иде јер равна линија значи само једно, пут у осредњост и таворење, за шта је јасан пример Хрватска.
Игра се не може преварити. Колико јој се да, толико ће се и добити од ње. Уз дужно поштовање, али један циркуски тренер, осредњег квалитета, какав је био и играч, Ђанмарко Поцеко, дао је тој игри и душу и срце и сузе у мечу против Србије.
И игра му је то вратила. Као што је и нама враћала неке 1992. године у Истабулу, неке 1995. године у Атини, неке 2001. поново у Истанбулу, неке 2002. у Индијанополису, неке 2016. у Рију...
Да ли ће нама поново? Не можемо да верујемо у то ако не верујемо да можемо ми њој да дамо све од себе. И да се не чувамо за ово или за оно. За неке припреме, неке одморе, неке друге, треће, пете утакмице, неке девете, десете, дванаесте обавезе и приоритете.
И кључно, да никада не дозволимо да нам кошарка постане игра равне линије, без емоције, без реакције, без намерног фаула, без спортске туче на терену, без поноса, без ината, без мирне главе и ватреног срца.
Да ли ће то бити довољно за победу? Сигурно да не, али са равном линијом ниједан квалитет неће моћи да достигне свој врхунац јер у спорту средина никада није „златна“.
Само је - средина. Равна, безбојна, безлична... А то не смемо да постанемо јер никада нисмо били.