Долар гура свет у рецесију: Јачањем америчке валуте инфлација незаустављива, може ли се зауздати?
CC0 / Pixabay /
Пратите нас
Пола века након колапса споразума „Бретон Вудз“, којим су ударени темељи послератне финансијске инфраструктуре на глобалном нивоу, свет се поново нашао на прекретници, али овога пута америчка страна, изгледа, ни не помишља да макроекономску стабилност на домаћем плану претпостави претњи глобалне рецесије.
Позадина снажног долара ваљда је свима већ добро позната: на крилима агресивне реторике и интензивног раста каматних стопа ФЕД-а, с очигледним циљем зауздавања инфлације, те прилично деликатне геополитичке ситуације (а звецкање нуклеарним арсеналом несумњиво спада у ту категорију), огромне количине капитала потражиле су сигурно уточите на америчким финансијским тржиштима.
А онда опет, амерички долар је ове године демонстрирао своју моћ најпре у оном најликвиднијем сегменту девизног тржишта, у којем се тргује валутама најразвијенијих држава света.
Премда цели низ аналитичара и ауторитета већ месецима упозорава на проблеме које би могла изнедрити апресијација америчке валуте, упирући прстом у (сиромашније) земље у развоју као потенцијално најрањивије, терет доминације долара у највећој су мери понеле валуте попут шведске круне (+22%), британске фунте (+21%) или јапанског јена (+25%), пише „Пословни дневник“.
Несвакидашњи јаз између богатих и сиромашних
Ове, за разлику од земаља у развоју, редом краси врло развијено домаће тржиште капитала, због чега могу себи да приуште задуживање у домаћој валути.
Супротно томе, земље у развоју обилато су користиле могућност јефтинијег задуживања у некој од етаблираних светских валута (елиминацијом валутног ризика), отварајући тиме простор за значајне макроекономске равнотеже, будући је уредно сервисирање обавеза по издатим обвезницама у првом реду условљено стабилним курсем домаће валуте.
Укупан износ зајмова које Међународни монетарни фонд држи у свом билансу, кредитирајући финансијски угрожене чланице попут Замбије и Пакистана, достигао је у августу рекордних 140 милијарди долара (у склопу укупно 44 програма подршке).
Уз рекордне бројке већ трећу годину заредом, укупан број засигурно ће и даље расти, тестирајући капацитете ММФ-а јер је износ свих договорених зајмова (од којих неки још чекају реализацију) достигао 268 милијарди долара. Гледајући ствари у том контексту, раст курса долара од свега 5% у односу на вијетнамски донг, 6% у односу на кенијски шилинг, или чак пад од 7% у односу на уругвајски пезо уистину делује нестварно.
Чак и путања јужноафричке ранде, најслабије из квинтета БРИКС валута (у минусу од 13%) ове године делује нешто боље у поређењу с евром, јединим озбиљнијим конкурентом америчком долару.
Долар отежава борбу против инфлације
Нису, наравно, све земље у развоју подједнако поштеђене главобоља; земље попут Индије, Чилеа и Јужне Кореје већ неко време интервенцијама грозничаво покушавају да окрену однос снага у своју корист.
Али, инвеститоре највише брине чињеница да се развијене земље све теже носе с негативним последицама депресијације домаћих валута, док монетарне власти балансирају између крхког економског раста, који је преко потребан за стимулативну монетарну политику, као и растуће инфлације, која изискује битно више каматне стопе.
Кључан проблем представља чињеница да депресијација домаће валуте битно поскупљује увозне сировине (од енергената до хране), чиме се додатно повећава притисак на инфлацију која је на старом континенту већ попримила двоцифрени облик. А једноставна калкулација цене сирове нафте, преведене у домаћу валуту, можда најбоље открива размере проблема.
Падом испод 80 долара по барелу прошле седмице, цена ВТИ барела сирове нафте у односу на почетак године бележи раст од свега пет одсто. Благодети нижих цена већ неко време уживају амерички потрошачи, али ситуација је на другој страни Атлантика битно другачија: у Великој Британији сирова се нафта тренутно набавља по цени која је чак 25 одсто виша од почетка године, док је широм Европе, у земљама у саставу заједничке валуте, ситуација тек незнатно боља, јер је, и након интензивне корекције, сирова нафта за 20 одсто скупља него што је то био случај почетком године.
У таквим околностима, епилог незадрживог напредовања долара и не изненађује превише: од четири највеће економије света (након америчке), чак три су, на различите начине, интервенисале на девизном тржишту, покушавајући барем успорити интензитет неповољног тренда.
У недостатку координисане интервенције
Велика Британија је то учинила након паничних реакција улагача по објави детаља најављене промене смера у фискалној политици под диригентском палицом нове премијерке, због чега се курс GBP/USD спустио на најнижи ниво у историји (1,04 долара) и корак до паритета.
Кина се одлучила на нешто суптилнији приступ, како и приличи „планској привреди“, упозоравајући шпекуланте да се не играју ватром јер би могло завршити кобним последицама по њих. Битно је отежала клађење на пад вредности јуана, а уз то може и индиректно да управља курсом кроз инструкције највећим банкама у државном власништву.
Другог избора баш и нема: централна банка једна је од ретких која истрајно спроводи експанзивну монетарну политику с циљем оживљавања инфлације (и економског раста), па растући каматни диференцијал у корист долара покушава компензовати директним интервенцијама на девизном тржишту, иако тиме заправо тек купује време, у нади да ће стимулативна монетарна политика у ближој будућности донети „челичне“ резултате.
У сва три примера заправо је реч о импровизацији која држи воду тек неко време; ФЕД и Бела кућа су једини актери који могу значајније да промене однос снага на тржишту, и једини који засад не показују никакав интерес за решавање глобалног проблема.
Стога је право питање до које мере су Џеј Пауел, гувернер ФЕД-а и Џенет Јелен, министарка финансија, спремни да игноришу јачање долара и држе се зацртаног курса, окренути домаћим збивањима. Наводно су о томе приправни да преговарају тек у случају већег хаоса на финансијским тржиштима, који би могао озбиљније да угрози и амерички финансијски систем и тако привуче пажњу просечног бирача.
Због тога већина посматрача сматра како је ввероватноћа координисане интервенције на тржишту још прилично мала, иако је свима очигледно да једнострани став гура остатак света у рецесију (која ће се попут бумеранга пре или касније обити о главу и америчком корпоративном сектору).
Морис Обстфелд, некадашњи главни економиста ММФ-а, мисли да би долар можда могао да се укроти координисаном акцијом подизања каматних стопа (и суздржаношћу ФЕД-а), упозоравајући притом на могуће разорне последице наставка актуелног тренда.
7 Септембар 2022, 17:25
