„Боље своју изгубити главу“: Одрицањем од митова Срби више не би били Срби
19:01 20.11.2022 (Освежено: 17:55 08.12.2022)
© Удружење Добродетељ, Владимир Крстић Лаци
Пратите нас
Уколико би се Срби одрекли митова, престали би да буду Срби, постали би једна потпуно аморфна маса коју може да обликујете како год ко хоће.
Историчар Дејан Ристић наводи да наслов његове нове књиге „Нестварни“ представља „симпатичну игру речи иза које се крије величанствен феномен“ а то је да се у повесници српског народа од памтивека до данас баштини један „Пантеон историјски нестварних личности које су за нас нестварно важне, зато што су нераскидиви део српског националног идентитета“.
„Поента је била да се на трагу претходне три књиге – 'Митови српске историје', 'Заблуде српске историје' и 'Легенде светске историје' циклус тих књига заокружи управо слављењем митских личности наше повеснице, историјски нестварних, а истовремено, нестварно важних без којих се не може разумети српска историја“, каже Ристић за „Орбиту културе“.
„Боље своју изгубити главу, него своју огријешити душу“
Највећи део митских личности је потпуно имагинаран, по угледу на друге велике, европске културе тог времена, један део је позајмљен из биографија стварних историјских личности а најмањи део су стварне историјске личности које су транспоноване у митску традицију и корпус народних легенди и веровања.
Међу њима су Мајка Јевросима, Вила Равијојла, Милош Обилић, Иван Косанчић, Милан Топлица, Љутица Богдан али омиљени српски негативац Муса Кесеџија.
„Ова књига садржи 15 есеја посвећених конкретним митским личностима, са жељом да покаже колико су оне важне, колико су лепе, колико је дух српског народа кроз њих, кроз време и кроз простор одашиљао поруке потоњим генерацијама и то оне суштински важне, етичке поруке, дубоко хришћанске, дубоко цивилизацијске и то понајвише кроз женске ликове. То су пре свега, две мајке које обраћајући се својој деци обраћају се свим Србима у потоњим генерацијама све до наших дана, одашиљући те поруке које су и свевремене и ванвременске“.
Књига Дејана Ристића „Нестварни“
© Фото : Уступљено Спутњику
Једна од њих Мајка Краљевића Марка, Јевросима, која се појављује у малом броју песама али свако њено појављивање је дубоко осмишљено и поруке које она шаље су можда најзначајније, сматра Ристић. Две њене поруке које представљају суштину нашег етоса су „боље своју изгубити главу него своју огријешити душу“, и „ниједно зло не траје до вијека“.
Потпуно је јасно да је народни певач стварајући тај диван матерински лик њој дао задатак не само да буде мајка свог биолошког сина већ да буде на неки начин архетипска мајка свим Србима, наглашава Ристић.
Мајка Југовића – архетипски бол српских мајки
Друга, Мајка Југовића, уочи Косовске битке има могућност да задржи једног од синова, али она то одбија, шаље их у бој, нажалост, они сви гину. После одлази на Косово поље, враћа се у свој двор где борави са удовицама својих синова и тек кад „врани гавранови“ доносе руку на којој препознаје прстен Бошка Југовића, она умире јер није могла ту материнску бол да поднесе.
„Мајка Југовића је архетипски пример српске мајке у тим али и многим потоњим епохама, све до наших дана. Оно што је Мајка Југовића у 14. веку, то је Стојанка Мајка Кнежопољка 1942. године непосредно након битке на Козари и козарачке трагедије. Мајка Југовића тугује за деветорицом својих синова, Стојанка Мајка Кнежопољка тугује за тројицом синова који су страдали у бици са Усташама. Читав низ мајки кроз српску историју има своје извориште у Мајци Југовића и њеној безмерној патњи због губитка супруга и свих својих мушких потомака.“
Те две мајке су бескрајно инспиративне и снажне и од момента кад их је народни певач, односно српски народни дух створио па све до данас оне нису изгубиле на својој функцији. Како су се низали векови, бројни врло конкретни историјски догађаји показивали су колико су та два архетипа мајки присутни у нашој историјској стварности кроз векове, што је величанствено и не зна се да ли нека друга европска нација има тако снажан архетип мајке какав имају Срби.
Српска митоманија непријатељима „ради посао“
Инсистирање да се Срби одрекну митова зарад боље будућности, Ристић као историчар посматра као елемнт хибридног рата. У последњих неколико деценија живимо у епохи хибридних ратова који подразумевају, поред осталог, покоравање једне нације кроз поништавање њеног идентитета.
Подсећа да унутар корпуса јужнословенских народа једино од Срба настају „нови народи“ што значи да се само ми „идентитетски крунимо“ а то показује да је у контексту хибридних ратова који се против нас воде један од главних циљева поништавање српског националног идентитета.
„И ту се вештом игром речи замењују тезе па се инсистира из одређених кругова, махом из иностранства али нажалост и унутар нашег етничког простора да Срби треба да се ослободе митова, да су митови као део прошлости да потпуно непотребни, архаични и слично, заборављајући или свесно пренебегавајући следећу чињеницу – не постоји народ без сопствене митологије. Митологија је нешто што је изузетно потребно и позитивно, то је део националног идентитета, то је део вашег идентитета, па и мог личног. Е сад, ту постоји друга ствар – митоманија, али они нама не кажу то кад нам 'добронамерно' сугеришу да се ослобађамо митоманије. Напротив, митоманија им не смета, она им ради посао, како би клинци рекли.“
Срби би без митова престали да буду Срби
Према његовим речима, 21. век је век идентитетских сукоба, што показује и сукоб између Русије и Украјине који је у једном свом слоју дубоко идентитетски, вештачки конструисан на Западу. За Запад је то идеална ситуација јер не ратује директно већ је „створио неког ко ће ратовати за њега и његове циљеве до последњег Украјинца.“
Али претходно је било потребно обавити један етнички инжењеринг, усмерити једну нацију против своје историјске матице и довести свест једног дела нације у такво стање до спремности да зарати.
Зато кад је реч о добронамерним саветима да се Срби окрену будућности, батале прошлост и слично, свако ко има трунку разума у својој глави, зна да се обриси будућности налазе у прошлости. Ако бисмо себе ампутирали од знања о сопственој прошлости, ми бисмо себи извлукли тепих испод ногу и зато су сви ти тзв. добронамерни савети све само нису добронамерни.
„Они су дубоко промишљени и иза њих не постоји само та саветодавна функција већ читав низ механизама који се спроводе, како би се Срби као народ богате историјске прошлости лишио тих 'сувишних' елемената, а без тих сувишних елемената престали бисмо да будемо Срби. Постали бисмо једна потпуно аморфна маса коју можете да обликујете како год вам драго. А таквих случајева у Европи има неколико, а на нама је да ни на који начин не пристанемо на то, а да бисмо се томе супротставили, треба да се наоружамо знањем“, закључио је Ристић.
