Самит Г20: Како је пропао покушај осуде Русије?
18:47 20.11.2022 (Освежено: 18:51 20.11.2022)
© AP Photo / Doug Mills
Пратите нас
У призору који је обишао свет можда је и било некаквог државног протокола, док је симболике било засигурно. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, наиме, у Индонезију на самит Г20 ступио је на црвеном тепиху. Председник Америке Џо Бајден сишао је низ голе степенице. Додуше, успео је да се не спотакне, па се то ваљда нешто рачуна и њему у корист.
А самит групе 20 најразвијенијих земаља света постао је поприште битке између доскорашњег светског поретка, који одбија да нестане, и будућег, који тек поприма облик.
10 према 10
Истини за вољу, ништа осим тога вероватно да није ни могло да се очекује, имајући у виду да су двадесеторица подељени тачно на пола у односу, отприлике, 15 према 85 одсто човечанства. С једне стране Сједињене Америчке Државе и савезници: Европска унија, Немачка, Француска, Италија, Велика Британија, Канада, Аустралија, Јапан и Јужна Кореја. Речју, колективни Запад.
А са друге стране сви остали, дакле, Русија и чланице Г20 које јој нису увеле санкције, њих 10 укупно. Абецедним редом неформалног савезништва, које након окончања агресије Запада на нашу земљу, кад је основана Група 20, није могло ни да се замисли, ту су Аргентина, Бразил, Кина, Индија, Индонезија, Мексико, Русија, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Турска.
У збиру, чланице Г20 обухватају преко 80 одсто светског БДП-а, 75 одсто међународне трговине и 60 одсто становништва. Међутим, ова врста њиховог сабирања све више опстаје само као пука економско-математичка операција, услед њиховог све израженијег вредносног и геополитичког удаљавања. Што је процес који заслужује нарочиту пажњу имајући у виду пројекције да ће већ до 2030, мерено БДП-ом по паритету куповне моћи, Кина имати дупло већу економију од САД које ће пак бити тек треће у свету, иза Индије; да ће Русија бити испред Јапана и Немачке, те да међу првих 10 економија света неће бити ниједне друге државе са колективног Запада. Таква је, наиме, прогноза ”Стандард чартерс” банке из Лондона.
Сусрет Сија и Бајдена
Елем, самит је искоришћен за низ билатералних сусрета међу којима се макар својим трајањем – три сата и 12 минута – истакао састанак председника Кине и САД, Си Ђинпинга и Џоа Бајдена, који је предложила америчка страна а одржан је у кинеској резиденцији на Балију.
Кинези су догађају покушали да дају позитиван тон. „Дуго ишчекивана сцена сусрета Кине и САД пружа свету предах”, прокоментарисао је „Глобал тајмс”, оцењујући да „сама чињеница да шефови држава могу да седну заједно и разговарају отворено, о чему год да су разговарали, представља позитиван сигнал за остатак света… Састанак на Балију показао је да две велике силе и даље имају мноштво заједничких ставова, што им пружа више могућности да управљају разликама и да промовишу узајамно корисну сарадњу.”
Ипак, тај „отворени разговор” Сија и Бајдена, судећи по америчкој интерпретацији, кинеско-америчким односима допринео је само утолико што је разговора било, уместо да га није било уопште. Бајден је, саопштила је Бела кућа, Сију „објаснио да ће САД наставити да се енергично надмећу са Кином, укључујући (…) и усаглашавање поступака савезника и партнера широм света”, а критиковао је Кину и поводом људских права, Синкјанга, Тибета, Хонгконга, „насилних и све агресивнијих акција према Тајвану”, „нетржишне економске праксе”…
Кинеска страна узвратила је оценом, такође у „Глобал тајмсу”, да „није тешко уочити да, кад год дође до погоршања кинеско-америчких односа, то буде последица једностраних провокација САД”, уз позив „америчким политичарима да се ослободе илузије да је ’Америка увек у праву’… Чак и најближи савезници САД окрећу се од тога. Кад Вашингтон покуша да уједини своје савезнике у силу која ће обуздати Кину, испостави се да је мало њих заиста спремно да га следи… Не-западни свет је у успону док су САД у опадању, и дани у којима је Вашингтон могао да постигне дипломатски све што је желео неповратно су прошли.”
Као да је желео да потврди ове оцене – или из простог разлога што су оне тачне – после састанка са Сергејем Лавровим његов кинески колега Ванг Ји саопштио је да је „Кина спремна да са Русијом и осталим истомишљеницима промовише развој мултиполарног света”, док се истовремено престолонаследник Саудијске Арабије Мухамед бин Салман на самиту није састао с Бајденом. А следећег месеца угостиће Сија.
Завршни документ
Све у свему, у оваквим околностима вероватно да и не чуди што самит Г20 на крају није урадио оно што је Америка највише желела. Осуда Русије није се догодила.
Коначно саопштење, наиме, указује „Блумберг”, говори о „’рату у Украјини’, али не о ’руском рату у Украјини’”, јер, „циљ је био да се усвоји некакав документ без обзира на све, да ово не би био први самит Г20 без заједничке изјаве… Декларацију су подржале све чланице Г20, укључујући Русију, и у њој се јасно каже да неке државе ’имају другачије виђење ситуације и санкција’… Русија документ сматра избалансираним – он не осуђује Москву него рат као такав,” наводи „Блумберг” позивајући се на „особу блиску руској делегацији”, која је оценила и да завршни текст „одговара и примедбама Москве на санкције које су јој увели савезници Украјине”.
Претходно је, иначе, Ројтерс известио да је „притисак Запада да се осуди руска инвазија Украјине доминирао разговорима”.
Зашто тај притисак Запада на крају није успео? Куда иде линија поделе унутар Г20? И шта то говори о свету у коме живимо?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку” говорили уредник портала „Факти” Ђуро Билбија и дипломата Зоран Миливојевић.
Мултиполарни свет
Самит у Индонезији, оцењује Зоран Миливојевић, „неумољиво је потврдио да мултиполарни светски поредак дефинитивно већ постоји, а не да тек треба да почне да се гради. Такође, видели смо да је свет подељен, и то тако да Американци више не могу да га врате у претходно стање своје доминације; исцрпљена су средства и механизми за то. Најзад, показало се и да су дефинитивни неуспех доживели и покушаји да се антируски фронт прошири.”
„Г20 је саставни део мултиполарности света која се догодила упркос вољи Америке”, истиче Ђуро Билбија, подсећајући да је амерички геостратег Збигњев Бжежински својевремено предвиђао да ће „поредак доминације САД бити заснован на рушевинама Русије. Иронија је да нови поредак настаје управо по тој формули, али, на остацима америчке империје – као што је председник Русије Владимир Путин рекао, интервенција у Украјини управо и представља почетак рушења америчког светског поретка.”
Притом, напомиње Миливојевић, ”остатку света Америка ништа не нуди, већ и даље упорно настоји да наметне сопствене идеолошке претпоставке и интересе, чак и науштрб својих савезника.”
Побуна „глобалног југа“
На погубне ефекте таквог става пажњу скреће и амерички магазин „Нешенел интерест” који, под насловом „Вашингтон упорно отуђује своје партнере”, констатује: „Главни приоритет Бајденове администрације по избијању руско-украјинског рата био је да обезбеди максималну међународну подршку стратегији кажњавања и изолације Москве. Јасно је да је та стратегија доживела неуспех изван НАТО-а и америчких војних савеза у Источној Азији. ’Глобални југ’ био је, на велику фрустрацију Бајденове администрације, спектакуларно непријемчив у односу на захтеве да заузме страну у сукобу… Званичници САД нису одреаговали добро на обазрив, квази-неутрални став који су заузеле кључне силе у Азији, Африци и Јужној Америци. Челници администрације постали су још захтевнији, љути, па чак и осветнички расположени, чиме су још више удаљили те државе од себе…”
„Историја нас је научила да, чим средиште империје почне да слаби, провинције настоје да стекну што више самосталности. Управо то посматрамо и сада. А Америка додатно нарушава своју моћ присиљавајући своје преостале вазале, а то је првенствено Европа, да се понашају аутодеструктивно као што то чине”, коментарише Ђуро Билбија.
„У одлуци остатка света да се не прикључи санкцијама Запада дошла је до изражаја његова тежња да иде за сопственим интересима”, напомиње Зоран Миливојевић. „Истовремено, док земље ’глобалног Југа’ развијају своје механизме сарадње независне од Запада – који су утолико привлачнији јер нема никаквих условљавања сарадње – на самом Западу тек се отвара тема његовог угроженог јединства, која ће распламсавањем унутрашњег незадовољства становништва постајати све интензивнија…”
„Русија и Кина, које су на самиту Г20 у Индонезији још једном потврдиле да ће заједно наставити да везу гоблен мултиполарности света, већ су Америци испред носа узеле Јужну Америку, Африку, Блиски исток… Чланице Г20 и сада су на Балију Америци поручиле да не желе да јој се прикључе у покушајима изолације Русије и тог светског поретка који је у настајању”, закључује Ђуро Билбија.
