Владимир има намеру да промени историју – за Спутњик открива зашто напада чудесан рекорд
© Sputnik / Спутњик
Пратите нас
Упорност и истрајност, а понајвише дуговечност. То су епитети који се могу прикачити српском кошаркашу Владимиру Петровићу који прети да уђе у историју као играч са највише одиграних сезона у каријери. Илустрација: Петровић је играо за Партизан 1993. године, а и даље је активан кошаркаш! О свему томе говори за Спутњик.
И сам Петровић истиче да би волео да дође до егзактних података, али „из главе“ не може да се сети никога ко је играо толико дуго као он, осим чувеног Бразилца Оскара Шмита.
Иако је у 46. години живота, Влада не одустаје од играња кошарке. Ове сезоне наступа за Беко, тако да ће и у 47. години живота играти кошарку.
Када знамо да се играчи већ са 30 или 33 воде као ветерани и искусни... Заиста чудесна прича. Посебно имајући у виду да Петровић и у овим годинама закуцава без проблема.
„Ове сада сезоне што се завршила, нисам био све време у Грчкој, већ сам ишао на утакмице. Другари ми држе клуб. И то рачунам сезону да сам играо званично. У питању је нека четврта лига Грчке, професионална. Тако да практично од моје 16. године (прва сениорска сезона у Партизану), и сада са овом прошлом имам 26 комплетираних сезона! Нисам играо две сезоне сад током короне и још једну 2016. године. А договорио сам се и за следећу да бих, између осталог, остварио рекорд по броју сениорских сезона у свету“, објашњава Петровићза Спутњик.
Ко једино може српском кошаркашу да стане на црту?
„Луис Скола је завршио са 42 године, али Оскар Шмит је играо до 45. И исто рачуна од своје 16. године. То је 27 професионалних сезона. И то ако је играо све, а није паузирао неку. И мени пише да сам играо све, а неке сам заправо паузирао. Мени би ова наредна била стварно 27. одиграна, што је исто колико има Шмит. Он је прекинуо са 45 година, а ја ћу имати 46 пуних у јануару. Ако треба још једна тамо да се одигра, због рекорда, а у томе је цела прича, када сам већ дотле дошао.... Од Срба, Европљана, одиграо сам највише сениорских сезона“, констатује Петровић.
Петровић је у каријери носио дрес Партизана, Борца, Зорке Шабац, Ариса, КАОД-а, Касереса, Албе из Берлина, Бреогана, Монтепаски Сијене, Париза, Виртуса, Меге, Анвила, Панелиниоса, Ираклиса, Аполона из Патре, Промитеаса, Ханта и Арис Никијаса.
„Бројао сам, око 19, 20 клубова. Беко је следећи. Договорио сам усмено, ускоро крећем да тренирам. Хоћу да се то провери лепо статистички, ако има ту неко ко то прати, да се запише, да се води... Да се каже: други сам у свету, први у Европи, најстарији активни... Значи играћу можда и у 47. години. А занимљиво је да лед нисам стављао целу каријеру“.
Дакле, циљ је рекорд.
„Циљ је да установим да ли је највише од свих, ако затреба још једна сезона, одиграћу, а-ха-ха. Ту сам, у Београду, нисам био овде 20 сезона. Свакако играм три пута недељно баскет пет на пет, па што да не. Волим да играм, не морам да престајем. Хвала Богу, само нека смо здрави“, истиче Петровић.
Кључно питање је – како? У чему је тајна дуговечности? Многи би волели да имају тако дугачке каријере, да избегну повреде.
„Шта знам, увек сам био у форми, нисам имао неке велике повреде све до 2016. када сам привремено прекинуо, имао сам 39, као треба да се прекине, то је то. Хтео сам да се вратим кући у Београд. Паузирао сам сезону, и то зато што би као требало, а не зато што нисам могао. Потом одем у Солун да радим тамо у клубу, али и да играм. Стално сам био на релацији Београд – Грчка, једном недељно сам ишао, обично аутомобилом. Пред крај те сезоне ми је пукла Ахилова тетива. Прекинуо сам, па корона...“, присећа се Петровић.
Затим, Петровић објашњава како се каријера ипак продужила.
„Звали су ме из Ариса са Сироса, да помогнем мало, долазим само на утакмице. Игра се на Миконосу, Санторинију, што да не. Играм, купам се, дружимо се. Прође и та сезона, одиграм и прошлу потом, хвала Богу добар сам са телом. Следи Беко из Прве Б лиге, па гледам да будем добар да ме узме неко, а-ха-ха“, кроз осмех ће дуговечни кошаркаш.
Потенцијални рекорд је дефинитивно нешто што даје додатни жар бившем кошаркашу Партизана.
„Чекај, ако сам близу неког рекорда, хајде да играм, колико год. За те године, стварно сам играо, трчим закуцавам, одиграм 30 минута. Нисам ту ради реда. Уморим се и све, али умарао сам се и као клинац када одиграм неку утакмицу. Сада не могу да закуцам у четвртој четвртини, али могу у првој, а-ха-ха“.
Јасно је да је природа важна у целој причи.
„То је увек било природно, генетика, још као клинац. Тада сам побеђивао у закуцавањима, 98 на 99. На пример, сада исто тако закуцам. Никада нисам скроз престао да тренирам. Имао сам тај телевизор до скоро, била је фирма Кул, климе и телевизоре су продавали, па сам добио ТВ. Нисам ни знао да ће бити награде, то је био престиж, Ол стар, прилика да закуцам. Касније сам учествовао и у Грчкој на Ол стару“.
Са таквим физичким предиспозицијама, можда је могао Петровић да проба да дође и до НБА лиге.
„Могао сам да изађем на драфт сигурно. Ишли су најбољи играчи из Европе, Дивац... Биле су и санкције, могао сам барем да изађем, као талентован играч у свом годишту. Тада се гледало само да је висок играч, да има 210 и да је белац. Па је ишао Радмановић, висок, бек. То ми је мало жао, али добро. Чак сам и у уговору имао плус једну годину, са НБА клаузулом. Играо сам тада Евролигу“.
Почеци у Партизану били су тешки, није било лако доћи до минутаже и простора за доказивање.
„Гледам финала са БФЦ, није тада било Звезде, Беочин водио Мута Николић и Боровица из Руме где су играли Сретеновић, Стојковић, Лисица, била нека велика лова тамо... Чак са Звездом неки дерби, 1993. године, тада смо освојили дуплу круну, ја најмлађи, још ми је давао минутажу. Сећам се неки Куп у Чачку, играо сам последњих пет минута, дао неку тројку, али ме после Жеравица није убацивао, па сам се закочио. Сећам се да се нешто нико није одушевио радом са њим, играли смо неки баскет три на три, без акција на тренингу, играли смо троугао као Чикаго Булси, нисмо се сви снашли“.
Када се гледају инострани ангажмани, Петровић се најбоље показао док је играо за Албу из Берлина, на евролигашком нивоу.
„Алба је хајлајт каријере, ту су биле моје најбоље игре. Имао сам 16 и нешто просек у Евролиги. Реци ми последњих пет година, играч који даје преко 15 поена колико зарађује. Али ту су били и скокови и асистенције, индекс. Био сам међу 10 стрелаца, тада је најбољи стрелац имао 25 поена, па су били Мацијаускас, Ноћиони. Тада су више давали, имали већу минутажу играчи. Сада са мојим просеком узимају око милион. Играо сам две сезоне у Евролиги, потом сам прешао у Монтепаски“.
Чувени италијански клуб... Познат по финансијским проблемима.
„Баш када сам ја дошао ухватили су их за порез, сманили су буџет, правили нови тим. Неки полубанкрот, али супер искуство. Мање место, мала хала, а пре три године су били на Фајнал фору када сам ја дошао. Изгубили смо од Пешића у полуфиналу, супер искуство, добри играчи. Мајерс отишао, ја дошао. Био је већ матор тада“.
Препричао је Петровић за Спутњик како је изгледало када је на терену водио битке против садашњег председника Евролиге Дејана Бодироге.
„На пример, са Бодирогом сам се чувао и у Грчкој и у Шпанији. Када је био у Барселони ја сам био у Бреогану. Није неки брз играч, успорен, али висок брате, бек, и никада ме није обишао, прошао, тренер као браво, добра одбрана, али он да кош. И да 15 поена, а као супер сам играо одбрану. И то одлучујућих 15. Не изгледа тако, а у ствари најтежи за чување. Знао сам те финте, није их ни продавао нама, али тако неко ко је дошао, види успореног белца, а када их је побацао, а-ха-ха“.
Помогло је Петровићу и то што је као млад добио грчке папире, као и ново презиме Стергију.
„Гуровић и Јарић су били пре мене, радили су ми папире, звали су мајку да потпише неке папире, јер је то могло само када си малолетан. Међутим, ја сам остао у Партизану, као зашто да идем. Одем тек 1999, када је било бомбардовање, био сам први стрелац лиге, а прекинута лига. Звали ме тада и тада сам отишао, оно рат. После тога ме зову и Партизан, Звезда, Будућност. Али, отишао сам. Добио сам и презиме, тамо си Грк, а овде сам Србин, овде не постоји то грчко презиме. Помогло ми је то много у каријери, било је два странца по екипи“.
На крају, у својој дугачкој и богатој каријери, Петровић је сусрео бројна велика имена прекопута себе.
„Било је у Евролиги играчина, нисам ни волео да играм одбрану јер сам знао да могу у нападу да допринесем, нека чува он мене. Највише сам играо у Грчкој, тамо сам провео 14 година, па су били Американци, па Кутлај, па Дијамантидис, Спанулис, Папалукас. Он је чак можда и најбољи као плејмејкер, он је био тата, па су га можда престигли. Па је био Јасикевичијус, па у Барселони Фућка, па Дуењас, па Наваро у најбољим годинама. Шарас је чудо, он је у ствари као плеј можда и најбољи од свих споменутих. Глава, самопоуздање највеће, најлуђи. Ови су као могу да буду фини као Дијамантидис, а овај је као клинац решавао“, констатовао је Петровић.
