Каква је била култура у години иза нас: Приближавамо ли се 6. априлу или - зиду
CC0 / /
Пратите нас
Уз све велике, суморне, историјске и политичке догађаје које нам медији сваког дана помало агресивно намећу као тему за размишљање, потреба за културом се очувала, утисак је књижевника и професора Михајла Пантића о години за нама.
„Оно што је мој оквирни утисак је да се полако поново успоставља књижевни живот, јер се преко две године мање-више одвијао у виртуелној сфери. Сајам књига је био веома посећен што показује да се се свест о потреби културних садржаја ове или оне врсте поново вратила. Успоставило се и оно што ја баш и не волим – функционисање књижевног тржишта, али тако је свуда у свету. Продукција се поново ослонила на обе ноге и у књижарама имамо једну непрегледност. Када уђете, осећате се изгубљено као у самопослузи“, каже Пантић за Спутњик.
Културе се сетимо када се забрани
Редитеља и професора Милутина Петровића 2022. подсећа на 1940. годину.
„Рат је избио, али још није код нас па ми седимо, ћаскамо, пијемо кафу у башти, а 6. април ће се тек десити. Те године се после заборављају. Ја не знам да је неко помињао културу тих година, сигурно је било премијера и књига које су тада изашле. И 2022. је била таква. Култура служи када је политичари хоће и цела ствар је кренула са забраном Чајковског и Достојевског, а на крају се све своди на то да се ти сетиш Чајковског и Достојевског и наше културе када се забрани“, каже Петровић.
На то се надовезује Пантић указавши на нашу склоност да романтизујемо прошлост:
„Човек успева да се детрауматизује и да лоше, тешке и црне садржаје потисне у страну. Ту му култура служи не само као простор у коме долази до саморазумевања, него има и одређена катарзична својства. Ви самог себе повлашћујете, говорите - свет је одувек био такав и нисам ја најгори, мене занимају ствари које ће претрајати и ружно време и наше телевизијске дневнике и агресију медија, све што чини нашу свакидашњицу“.
Михајло Пантић
© Sputnik
Непрегледна продукција
Саговорници Спутњика су сагласни да је постало немогуће културу и стваралаштво одвојити од бројева, такмичења, маркетинга.
„Нисмо имали телевизију па смо имали два канала. Онда се појавио трећи канал па је Брус Спрингстин написао песму „57 Channels (And Nothin’ On)“са ламентом над чињеницом да је цивилизација дошла до тога да има 57 канала, а нема ништа на њима. Сада имамо непрегледну количину канала. Имамо и Нетфликс, Амазон, Дизни, Аполон, са по стотинама и стотинама серија које имају по стотине епизода. Слично као када уђете у књижару. Отишао сам да купим тати стрип и нисам могао да верујем колико ту има имена. Постоји у математици бескрајно, али ваљда постоји неки зид да људи ударе и врате се назад. Имамо један живот током кога можеш одређен број пута да одеш у позориште, биоскоп и прочиташ одређен број књига. Није ми јасно шта ћемо радити са билионима“, примећује редитељ филма „Нечиста крв“.
Пантић се присетио речи Миодрага Павловића да је прва особина модерне књижевности њена непрегледност:
„Ми заиста можемо да верујемо да у том шаренилу ипак постоји неки Борхес или Васко Попа, али како да дођемо до њих? Година за нама је била у знаку годишњице Борислава Михајловића Михиза, Душка Радовића и Васка Попе и то ми је један од бољих и лепших утисака. То су књиге које ће остати у мојој библиотеци. Ја као и сви који живе у социјалистичким становима имам проблем шта да радим са књигама али сам сачувао једну бизарну особину – и даље купујем књиге иако не знам да ли ћу стићи да их прочитам“.
Патровићу је лакше - своју библиотеку чува на хард дисковима, а у обиљу филмова се сналази враћајући се Пазолинијевој „Медеји“ и остварењу „Имати немати“ Хаурда Хокса:
„Када сам једанаести пут гледао Хоксов филм, почео сам да плачем као да сам пред Давидом у Фиренци. Питер Богдановић је рекао да не постоје стари филмови. Људи кажу - гледао сам тај филм. Не постоји нешто као 'видео сам филм'. Хоћете ли окренути главу пред Мона Лизом када уђете у Лувр јер сте је видели? Ништа лепше него када поново узмеш да читаш 'Злочин и казну'. То увек донесе невероватна сазнања“.
Најчитанија или највреднија књига
Као члан жирија најпрестижнијих награда, професор Пантић је концепт такмичења и маркетиншке презентације, присутан у свему, препознао и у књижевности.
„У маркетиншкој утакмици је надгорњавање постало бесконачно. Ја се против тога јако буним. И даље сам читалац поезије, а она излази у 150-200 примерака. Конзумеризам је ушао и у књижевност. У књижарама постоје књиге за које морате да питате да ли их имаују, па укуцају на каси и виде да имају два примерка или вам кажу да могу да наруче, а оно што се најбоље продаје стоји по 50 и 100 примерака као производи на акцији у самопослузи. Оно што се најбоље продаје требало би да буде најбоље у естетском смислу што је неопевана глупост – квалификовати масовну потрошњу као критеријум вредности“.
Пантић каже да ће ускоро у пензију и себи обећава да ће поново прочитати књиге које је читао, али и оне које га већ дуже време „гледају“ са полице:
„Знам да ме чека гозба која ме ослобађа свих обавеза и упућује на чисто читалачко задовољство. Сваки човек је дужан себи 15-20 капиталних светских дела светске књижевности и са тим да оде са овог света“.
24 Септембар 2022, 10:00
