„Слијепци на жалу“: Како су медиокритети изашли из рата „сахранили“ супериорног Владана Десницу
© Фото : Из архиве Владана Деснице
Пратите нас
Једину збирку поезије Владана Деснице „Слијепац на жалу“ загребачки писци, медиокритети са ратним искуством, дочекали су на нож у време кад је објављена. Десница као писац, иако супериоран, био је игнорисан у „паланачком“ Загребу педесетих година док су га подржавали у космополитском Београду.
Збирка песама „Слијепац на жалу“ Владана Деснице објављена је 1956. године и тад је наишла на озбиљне примедбе јер у то време нису били искључиво естетски разлози да се неко дело критички сасече, сматра др Владан Бајчета, аутор студије „Non omnis moriar“ посвећене јединој Десничиној песничкој књизи.
Ратни медиокритети против супериорног Деснице
Десница је „Слијепца на жалу“ објавио у Загребу и иако је читав радни век откако је постао професионални писац провео у том граду, тамо није био вољен зато што је био супериоран.
„Тај град је био препун писаца медиокритета који су долазили из револуције и НОБ-а и мислили су да је то њихово искуство рата нешто што је довољно за добру књижевност. Владан Десница је написао први роман који је напустио поетику социјалног реализма – 'Зимско љетовање', апсолутно ремек дело које се и данас врло мало чита“, каже Бајчета за „Орбиту културе“.
Близу Растка и Црњанског, уз раме са Стеваном Раичковићем
Други разлог зашто је „Слијепац на жалу“ био лоше дочекан а може се тицати естетике је тај што је он ту поезију писао најмање 30 година. Нису све песме датиране али за једну знамо да је написана 1927. године. Кад се пише у толиком временском распону, природно је да то буде и тематски и вредносно хетерогено и онда таква збирка, по природи ствари, мало збуни критичаре.
„Ако знамо да је значајан број тих песама настао између два рата и да су педесетих оптужене за анахронизам, биле су у духу онога што се писало двадесетих и тридесетих година у доба Растка Петровића, Милоша Црњанског или Момчила Настасијевића, јасно је и зашто би требало да се књижевно-историјски превреднује она прва неадекватна рецепција. Не знамо које су песме настајале тих година али ако бисмо узели најбоље, па их самеравали са Растком и Црњанским, мислим да би им Десница ту био врло близу“.
У петој деценији прошлог века у Београду су се појавили Васко Попа и Миодраг Павловић који су направили велику револуцију, али често се заборавља Стеван Раичковић који није био толико склон експериментисању, подсећа Бајчета.
„Десница би ту био као и Раичковић. Упоређивао сам неке песме Владана Деснице са песмама Стевана Раичковића пошто мислим да су поетички најсроднији и кад их тако поставите једне крај других, не видите битно већу разлику“.
Космополитски Београд и „паланачки“ Загреб
Осим тога, додаје, у мањим срединама, а Загреб је мањи од Београда, већа је суревњивост између уметника. Београд је и у то време био космополитски град као и данас, док су већина писаца у Загребу који су нападали Владана Десницу били медиокритети попут Јоже Хорвата или Ивана Дончевића, чија имена ништа не значе данас.
Десница се у једном писму Вељку Петровићу жалио се да га не примају ни у какав управни одбор, ни у какав жири за награде. Имао је велику породицу, живео је само од писања и молио га да му у једном часопису објави неку приповетку.
„Десница каже: 'Ово моје литерарно пресељење у Београд било би и физичко да ми није са оволиком обитељи тешко преселити се и из улице у улицу'. Ето, ту нам Десница даје имплицитан одговор каква је била разлика књижевне климе у Београду и Загребу тих година“.
Иво Андрић: Колико је тај Десница добар писац
Уочи објављивања једног алманаха у ком је и Десница имао прилог, неки су писци хтели да се одрекну хонорара, а Десница је написао: „То је диван гест, ја то разумем и подржао бих, али неки од нас живимо од тога“.
И онда је Иво Андрић као председник Савеза књижевника Југославије рекао да то је лепа идеја, али постоји опасност да овај алманах не настави да се објављује даље ако не буде прихода, а „како бисмо ми знали колико је тај Десница добар писац да се није појавио овај алманах“.
Владан Бајчета
© Sputnik / Радоје Пантовић
„То је Андрић рекао док Десница још није имао 'Прољећа Ивана Галеба' него се тек пробијао, мада је Десница врло брзо постао име, јер све што је тих педесетих објавио, то је врхунски књижевни квалитет“.
Према Бајчети, први и најприроднији разлог зашто је Десница познат искључиво по роману „Прољећа Ивана Галеба“ је тај да кад један писац има такво монументално дело, логично је да сва његова остала добра или одлична дела буду увек испод радара.
Музика Ивана Галеба
Десница је врло рано почео да учи да свира и пева и желео је да буде музичар. Свирао је клавир, лепо је певао и његове композиције које су недавно изведене у Народној библиотеци Србије су композиције класично образованог музичара, пијанисте који се наслушао народне музике и онда је узимао неке елементе из фолклора и комбиновао их са Шубертом и Листом.
„Његов главни јунак најбољег романа је музичар и чини ми се да је у оном најтипичнијем кључу једну своју неостварену жељу испунио кроз тај роман и дао му једну аутобиографску ноту. Можда најважније је да из тог његовог истанчаног слуха долази музикалност његове реченице. Он је сваку реченицу 'Прољећа Ивана Галеба', а верујем и других дела, по 10-15 пута изговарао наглас. Те реченице су тако лепе и милозвучне зато што их је он ослушкивао као музичар. То је она најлепша ствар кад је уметник у неколико области добар, а у оној у којој је најбољи користи знања из других бранши“.
Бајчета је најавио да ће први пут бити штампана сабрана дела Владана Деснице у сарадњи са Народном библиотеком Србије. План је да буде девет књига, сваке године, почевши од 2023, објављиваће се по једно коло од три књиге и требало би да на 120. годишњицу пишчевог рођења (2025.) имамо комплетирана сабрана дела Владана Деснице.
