Има ли после злочина опроста: Бојан Вулетић о серији „Пад“ инспирисаној књигом Жарка Лаушевића
© Фото : Спутњику уступила "Фајрфлај" продукција/Промо
Пратите нас
Питање како уметници, чији је посао да шире хумане вредности, стицајем различитих околности, пређу на другу страну, страшно ме је заинтересовало не само у време ратног стања деведесетих година, већ генерално - та танка граница између креативности и тоталне деструкције, каже за Спутњик сценариста и редитељ серије „Пад“ Бојан Вулетић.
Емитовање серије „Пад“, инспирисане књигом „Година прође, дан никад“ Жарка Лаушевића, која је настала на основу дневничких бележака из затвора славног глумца, почиње 21. јануара на каналу „Суперстар“.
Након убиства двојице људи јула 1993. године у Подгорици живот младог, талентованог и успешног глумца потпуно се променио. У затвору почиње његова борба са самим собом и својом савешћу.
Пацифиста у време зла
Вулетић каже да му је Лаушевићева искрена прича послужила као инспирација за „евоцирање сећања на то страшно време почетка деведесетих година које сваког човека, макар био и велики пацифиста, нежна и крхка душа какви су уметници, пре свега глумци, може да доведе у искушење да се нађу у трагичној ситуацији са истим таквим последицама“.
„Били смо сведоци не само распада земље, него и трагедије народа који је живео на југословенском простору. Ја сам тада улазио у тинејџерско доба и заиста је било јако тешко евоцирати све те успомене, посебно осећај дубоког пада, духовног, моралног, интелектуалног, али пре свега етичког. Било је тешко присетити се не само слика, већ осећања безнађа, ситуација у којима не контролишите свој живот. То страшно време је непосредни повод за трагедију која се дешава у причи“, објашњава редитељ.
Са Лаушевићем се срео два или три пута са жељом да добије потпуну слободу да ствара по мотивима његове приче.
„Нисмо правили документарну реконструкцију. Само су узети мотиви које сам са својим сарадницима обрадио са циљем да било ко, у било ком времену и било ком делу Земљине кугле може да се поистовети. Гледали смо да побегнемо од оног што је локално и направимо универзалну причу“, појашњава вишеструко награђивани редитељ филма „Реквијем за госпођу Ј“.
Милан Марић у серији "Пад"
© Фото : Спутњику уступила "Фајрфлај" продукција/Промо
Борба са савешћу
Фокус им је био на унутрашњој борби главног јунака Ивана Маслаћа, а околности су само иницијална каписла.
„Карактеристично за ову серију је унутрашњи свет главног јунака, глумца који проживљава изнова и изнова све оно што се дешава у спољном свету, и та необична драмска структура којој смо прибегли, пре свега ја као сценариста, директор фотографије Душан Јоксимовић и драматург Аљоша Спајић. Пробали смо да осликамо паралелизам унутрашњег тока и визуелни аспект серије - сликом и звуком смо описали то унутрашње стање. У томе нам је много помогао Крешимир Микић који игра савест, метафизички лик који све време прати нашег јунака, отежавајући му да пређе преко онога што је урадио, тражећи од њега да све време преиспитује своје поступке, будући живот, како да прихвати кривицу и где је ту опрост. То је суштина целе ове драме“, истиче Вулетић и додаје да је „Пад“ нетипична серија за наше поднебље и подсећа на западноевропске које се више баве унутрашњим стањем јунака него оним што се дешава око њега.
Затворен у ћелији глумац се присећа прошлости:
„Када сте у једној соби, осуђени или чекате пресуду, немате шта друго да радите осим да побегнете у сећања. То је био кључан начин како визуелно и драматуршки да решимо ту комплексну причу. Нису код сећања важни само догађаји који навиру у виду слика, већ и осећања. Ви преиспитујете читав свој живот. То ради и наш јунак, југословенски глумац који се у нашој серији зове Иван Маслаћ. Као што знамо, глумци су склони маштању и бежању у илузију и сећања и прављењу паралелне стварности што је заправо оно што је у нашој серији другачије од свега што смо имали прилике да гледамо“.
Шекспировска драма
Кључно је, сматра Вулетић, да човек опрости себи, али много важније је да својим искуством помогне другима да не праве исте грешке:
„Ја сам дао наду на крају серије. Без наде нема даљег живота. То да ли ће нада изродити опрост, велико је питање и то више није најбитније. Мислим да је суштина наших живота и трагедије коју било ко од нас преживи у томе да помогне другима да не чине исте грешке. То је моја интерпретација. Иван Маслаћ може бити свако од нас 1992. или 1993, у Србији или Загребу. Може бити и данас када је рат свуда око нас. Прича је о томе. Тешко је наћи опрост. Мислим да га не може ни бити, али трачак наде и борба да се из тога научи нешто суштина је целе ове приче“.
Деведесете године су, примећује Вулетић, биле плодно тле за трагедије и зло:
„Тренуци промене живот и они су најпогоднији за писање и режирање оваквих драма које су шекспировске тежине. Кроз ову причу говоримо о времену. Оно што сам научио на факултету јесте да свака ствар коју ми као редитељи и писци радимо је о времену, не о јунаку, јер ми кроз јунака говоримо о времену какво је оно заиста било“.
Затворен у ћелији изнова преживљава оно што се догодило у стварности борећи се са савешћу
© Фото : Спутњику уступила "Фајрфлај" продукција/Промо
Милан Марић као Жарко Лаушевић
Главну улогу тумачи Милан Марић, кога смо гледали као Довлатова, Тому Здравковића, али и Чеду Јовановића у Вулетићевој серији „Породица“.
„Милан Марић је врсни уметник, који је више од глумца. Он размишља о целини. Има доста редитељског у свом бићу. Размишљајући о целини, помаже и мени и целој екипи. Ја сам доста толерантан редитељ и помно сам слушао његове идеје. Заједно смо долазили до решења. У питању је један заиста изузетно образован уметник који успева да на један танани начин осети изузетно суптилне ствари. Фантастично је радити са њим и ни у једном тренутку нисам имао дилему ко би то могао да игра нарочито после наше прве сарадње. Иван Маслаћ, лик који је настао по ономе што је Жарко Лаушевић предствљао деведесетих, умногоме подсећа на оно што је Милан Марић данас – познат, врсан уметник пред којим је велика каријера. Сигуран сам да ћемо наставити сарадњу и у будућим пројектима“, истиче Бојан Вулетић који у плану има филм „Бела недеља“.
