https://sputnikportal.rs/20230116/medvedcuk-ukrajinski-sindrom-anatomija-savremenog-vojnog-sukoba-1149424296.html

Украјински опозиционар: Постоје само два излаза из сукоба у Украјини

Украјински опозиционар: Постоје само два излаза из сукоба у Украјини

Sputnik Србија

Већина америчких и европских политичара не жели никакву врсту мира у Украјини, а они који су се залагали за мир, по налогу Запада су били застрашени јер се... 16.01.2023, Sputnik Србија

2023-01-16T12:05+0100

2023-01-16T12:05+0100

2023-01-16T13:57+0100

русија

русија

русија – политика

политика

украјина

специјална војна операција у украјини – вести

виктор медведчук

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111941/50/1119415056_0:214:2881:1834_1920x0_80_0_0_3e3176ed5631212fdcc8f89add862425.jpg

Ако послушате многе западне политичаре, онда је апсолутно немогуће разумети смисао и механизме сукоба у савременој Украјини. Амерички председник Џозеф Бајден негира директно учешће америчке војске у сукобу, али истовремено на сваком ћошку извештава да САД тамо испоручују оружје вредно милијарде долара. Ако милијарде иду на војне потребе Украјине, онда се испоставља да су украјински интереси изузетно важни за САД. Али ако америчка војска тамо не жели да ратује, онда можда и нису толико важни. Али шта су те испоруке вредне више милијарди долара? Бесплатна помоћ? Профитабилан посао? Инвестиције? Нека политичка комбинација? Нема одговора, густа магла, пише Медведчук.Или ова најновија открића бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да су Мински споразуми за Украјину били само одлагање, из чега произилази да није намеравао да успоставља мир. Онда се испоставља да су Русију преварили. Али у коју сврху? Заштитити Украјину или сами напасти? И зашто је било потребно обмањивати, ако је једноставно могло да се изврши оно што је препоручила сама Немачка? Или је Немачка унапред препоручила оно што је било немогуће извршити? Тако се може доћи до питања да ли политички преваранти могу да добију канделабар, али данас се чини много важнијим почети са развејавањем магле око тренутне ситуације. Јер је испала овако, а не другачије. Шта је довело до овога, који су разлози? И како изаћи из ове ситуације, јер она постаје све опаснија? Стога анализу почињемо од порекла догађаја, написао је Медведчук.Како је завршен Хладни ратПочетак сваког новог рата обично лежи у крају последњег. Украјинском сукобу је претходио Хладни рат. Одговор на то како се он заправо завршио приближиће нас схватању значења актуелног сукоба, који се не ограничава на Украјину, већ погађа многе земље. Чињеница је да земље Запада и земље постсовјетског простора, пре свега Русија, различито доживљавају резултате овог рата.Запад недвосмислено присваја победу у овом рату, а Русију сматра губитником. А пошто је Русија наводно поражена страна, онда су територија бившег СССР-а и социјалистички табор – легитимни плен САД и НАТО-а, који по принципу „јао побеђенима“ прелази под контролу Запада. Одатле је Украјина територија утицаја САД и НАТО-а, а уопште не Русије. Стога су све претензије Русије да има макар неки утицај на украјинску политику и заштита својих интереса у овом региону „неосноване“ и очигледан напад на америчке и интересе НАТО-а. „Не морамо више да гледамо на свет кроз призму односа Истока и Запада. Хладни рат је готов“, изјавила је почетком 1990-их Маргарет Тачер. Односно, позиција Истока Русије више није важна. Постоји један вектор, један господар света, један победник.Русија на овај процес гледа на потпуно другачији начин. Ни на који начин себе не сматра губитником. Излазак из Хладног рата изазван је демократским реформама у политици и економији, а војну конфронтацију замениле су трговина и интеграција са Западом. Односно, ако је ваш бивши непријатељ данас постао пријатељ, зар то није победа? Истовремено, СССР, а потом и Руска Федерација, нису имали за циљ победу у Хладном рату, већ излазак из војне конфронтације Истока и Запада, која је могла да се заврши нуклеарном катастрофом. Москва је заједно са Вашингтоном нашла овај излаз, постигавши не толико циљеве за себе лично, колико за цео свет уопште.Овај излаз уопште није подразумевао да Запад прогута Исток и економско, правно и културно потчињавање постсовјетског простора. Радило се о равноправној сарадњи и заједничкој изградњи нове политичке и економске реалности. Дакле, јасно видимо два приступа крају Хладног рата: тријумф победника, с једне стране, и изградњу новог света и цивилизације, с друге. Управо на основу ових приступа развијаће се догађаји у будућности.Нови свет или нове колоније ЗападаСовјетски Савез се распао 1991. године, али је 1992. створена Европска унија у коју је постсовјетски простор, укључујући и Русију, полагао велике наде. Чинило се да је овде нови свет, нова наднационална формација, нови заокрет у историји европске цивилизације. Русија, као и друге државе из бившег социјалистичког табора и СССР, види себе у будућности као равноправног члана ове уније, гради се доктрина „Европа од Лисабона до Владивостока“.У овој ситуацији Русија је поздравила не само уједињење Немачке, већ и улазак у ЕУ њених бивших савезника, па чак и бивших република СССР-а. Економска интеграција са Западом 1990-их година била је на првом месту за Русију, коју је Москва видела као залог свог успеха као модерне државе. Истовремено, руско руководство не осећа посебну жељу да за себе веже бивше совјетске републике, укључујући Украјину. Већина совјетских република постојала је на дотацијама из центра, читај – из Русије. Лидери ових земаља пријатељски тапшу по рамену, али покушавају да се што пре ослободе свог економског терета.Медведчук је додао да је Русија брже од Украјине почела да се интегрише у европско тржиште, с обзиром да има огромну количину енергената који су тражени у Европи, док Украјина, напротив, није у стању да купује енергенте по европским ценама.Независност Украјине могла је да се заврши економским крахом, да није било њеног југоистока, где се сада воде жестоке борбе. Југоисток је својим огромним производним капацитетима и развијеном индустријом уградио Украјину у међународну дистрибуцију рада. О томе није уобичајено да се прича, али је деведесетих година прошлог века управо рускојезични југоисток спасао економску, а са њим и политичку независност Украјине.А сада да обратимо пажњу на нешто друго: од 1990-их у Европи и на њеним границама почиње да се појављује низ озбиљних етничких сукоба и ратова, у које су били укључени милиони људи. До 1991. године није се видео толики број етничких сукоба. Све је то довело до распада Југославије, губитка интегритета Грузије, Молдавије и Сирије. Са становишта парадигме европског уједињења, ово је бесмислено. На крају крајева, смисао овог уједињења није распарчавање Европе на много малих држава, већ, напротив, стварање огромне наднационалне заједнице народа, а ти народи не треба једни друге да истребљују, не умножавају границе, већ заједно да граде нови заједнички свет. Шта ту није у реду?, упитао се Медведчук.То је, ако се пође од концепта којег се раније придржавала Русија. Али ако се пође од концепта победе Запада у Хладном рату, онда етнички сукоби имају сасвим друго значење. И ово значење је више пута изговарано – на пример, на састанку Здруженог комитета начелника генералштабова 24. октобра 1995. председник САД Бил Клинтон ће рећи: „Користећи грешке совјетске дипломатије, крајњу ароганцију Горбачова и његовог окружења, укључујући и оне који су отворено заузели проамеричку позицију, постигли смо оно што је председник Труман намеравао да уради Совјетском Савезу са атомском бомбом“.Из овога се може закључити да нису сви западни политичари желели да створе нови праведан свет. Њихов задатак је био да униште непријатеља – СССР, Југославију и друге земље. А онда је заоштравање међуетничких сукоба сасвим логично – они слабе непријатеља, а у случају победе помажу да се његова земља распарча ради лакшег преузимања од стране победника, оценио је Медведчук.У таквим околностима стварно стање ствари није битно. Ситуација се намерно избацује из равнотеже. Представници националне мањине који компактно живе у појединим деловима земље проглашени су сепаратистима и претњом по државу. Ова тактика позната је још из античких времена и користио ју је стари Рим. Али чини се да се сада не ради о изградњи новог робовласничког царства? Или се ради, а у Вашингтону, на пример, постсовјетски простор се сматра као нека провинција велике империје која већ има своју метрополу и мора бити заштићене од насртаја варвара који не желе да се потчине овој империји?Медведчук оцењује да постоје две политичке стратегије – економска и политичка интеграција земаља, где је у првом плану обострана корист, и заузимање једних од стране других земаља, при чему се не води рачуна о интересима освојених земаља. А саме ове земље могу бити распарчане, проглашене за изопштене и освојене.Што се тиче Руске Федерације, како излази из кризе изазване оштром променом политичког и економског курса, она се све више суочава са јасном жељом да је ослабе, понизе, ставе у неповољан положај, све више је проглашавају за изопштену државу, упркос томе што њен економски потенцијал расте. Раст економског потенцијала треба да повећава утицај земље, а то треба да се поздравља у западном свету. Али дешава се супротно. Руски утицај не само да није добродошао, већ се проглашава погрешним, злочиначким и корумпираним.Овде би се требало детаљније задржати. Дакле, Русија узима за узор западну демократију, спроводи реформе и почиње да се интегрише у западни свет. Са становишта изградње заједничког европског дома, ово треба поздравити и охрабрити. Европа добија мирног и економски просперитетног партнера, његова тржишта, ресурсе, што је несумњиво вишеструко јача. Али ако се будемо водили колонијалним размишљањем, онда нећемо толерисати економски раст и независност удаљене колоније. Провинције не би требало да претекну матичну земљу ни финансијски, ни политички, ни културно, оценио је Медведчук.Постоји ЕУ која се бавила изградњом нове економске реалности. А постоји и НАТО, створен 1949. године, који се супротстављао Истоку, пре свега СССР-у, Русији. Подсетимо се речи првог генералног секретара НАТО-а Хејстингса Исмеја: „Држите Совјетски Савез подаље (од Европе), Американце унутра, а Немце у подређеном положају“. Односно, идеологија НАТО-а су САД у Европи, па чак и у доминантној позицији, али Русија – не.И како Русија треба да се односи према овоме? Јер она је поштено окончала Хладни рат, али САД и НАТО, изгледа, нису. Испоставља се да за то припремљено уједињење са Западом није под равноправним условима, већ под условима економског и политичког апсорбовања. Отуда и захтеви Москве да престане да се креће ка границама Русије и ревидирају ставови и споразуми. А сада видимо да је концепт НАТО-а уништио не само интеграцију Русије у Европу, већ је ставио тачку на ширење Европе и њен развој. Односно, од два приступа која овде представљамо, један је очигледно победио други.Русија и Украјина – трагедија односаПређимо са опште слике директно на односе Русије и Украјине. Почнимо од чињенице да односи ових земаља имају своју специфичну историју. Ови односи су ближи од сарадње Енглеске и Шкотске или северних и јужних држава. Украјина је више од 300 година у саставу Русије, што је утицало на културу, етнички састав и менталитет. Своју независност Украјина је стекла 1991. године не као резултат народноослободилачке борбе, већ споразумом са Москвом. Нова економска и политичка реалност подстиче руску елиту не само да додели независност Украјини, већ и да се залаже за то. Тада нико ни у најгорем сну није видео оружани сукоб две нове државе. Украјинци су Русију видели као пријатељску силу, а руски народ као братски и те симпатије су биле обостране.У Русији у Украјини одавно доминира концепт „још једна Русија“, који подразумева много ближи однос него, на пример, Британије и Канаде. У свакодневном животу била је популарна изрека: „Имамо један народ, а различите државе“. Украјинци и Руси су били веома заинтересовани за политички живот својих суседа, што можете питати, на пример, актуелног председника Украјине Зеленског, који је зарађивао на политичкој сатири, обично о политици обеју сила.Међутим, управо на примеру Украјине се јасно види како је концепт стварања заједничког политичког и економског простора поражен концептом истискивања Русије из Европе. Украјина је од првог Мајдана 2005. године градила антируску политику на нивоу државне идеологије. Истовремено, јасно се види да ова политика има образац Хладног рата. Односно, психолошки, Украјинце су окретали против Руса подршком појединих политичара, променама у образовном програму, култури и емитовању националних медија. И све се то радило под плаштом демократских реформи, позитивних промена које су подржавале свакакве западне и међународне организације.Медведчук је оценио да би то тешко било назвати демократским процесом. Једноставно се успостављао диктат прозападних снага у политици, медијима, економији, у цивилном друштву. Западна демократија успостављена је потпуно недемократским методама. И данас, више него икада, постаје важно питање: да ли је политички режим Украјине демократија?Од 1991. године унутар саме Украјине постоје две државе – анти-Русија и Украјина као још једна Русија. Једна не види себе без Русије, друга не види себе са Русијом. Истовремено је таква подела веома вештачка. Највећи део своје историје Украјина је прошла са Русијом, повезана је са њом културно и ментално.Интеграцију са Русијом у Украјини јасно диктира економија. На крају крајева, ако у близини постоји тако огромно тржиште и ресурси, онда само врло ускогрудна власт то не може да користи, а камоли блокира. Антируска осећања Украјини нису донела ништа осим туге и сиромаштва. Стога сви прозападни националистички покрети свесно или несвесно проповедају сиромаштво и беду украјинском народу.Већ смо помињали да је управо југоисток својом производњом помогао да се земља уклопи у глобалну дистрибуцију рада. Испоставило се да је главну валуту за земљу зарађивао исток, велики рускојезични регион. Наравно, то није могло да не утиче на политичку заступљеност у украјинској влади. Југоисток је имао више и људских и финансијских ресурса, што се није уклапало у прозападну слику Украјине. Тамо су живели превише поносни, превише слободни и превише богати људи.И први и други Мајдан били су усмерени против Виктора Јануковича, бившег губернатора Доњецка, лидера Донбаса и ненационалистичких центристичких политичких снага. Изборна подршка таквих снага била је веома значајна, Украјина јако дуго није хтела да буде антируска. Председник Јушченко, који је дошао на таласу првог Мајдана, врло брзо је изгубио поверење народа, највише због своје антируске политике.А даље се у украјинској политици види занимљив тренд. На изборима после другог Мајдана побеђује председник Порошенко, који обећава мир са Русијом за недељу дана. Односно, изабран је за председника мира. Ипак, постао је председник рата, није испоштовао Минске споразуме и бурно је изгубио следеће изборе. Заменио га је Владимир Зеленски, који је такође обећао мир, али је постао оличење рата. Односно, украјинском народу се обећава мир, а онда га варају. Добивши власт под реториком миротворства, већ други украјински лидер заузима крајње радикалан став. Да је имао такву позицију на почетку предизборне кампање, нико га не би изабрао, објаснио је Медведчук.А сада ћемо се вратити на општи концепт овог чланка. Ако неко каже да намерава да са комшијама гради нови свет, али једноставно гура своје интересе, без обзира на све, па и рат, чак и нуклеарни рат, онда је очигледно да он не намерава ништа да гради. Тако се понашао бивши председник Украјине Порошенко, тако се понаша садашњи председник Зеленски, али не само они. Тако се понаша руководство НАТО-а и многи амерички и европски политичари.Зеленски је пре оружаног сукоба једноставно сломио сваку опозицију, пробијајући интересе своје странке и није градио никакав мир. У Украјини су политичари, новинари, јавни активисти који су говорили о миру и добросуседским односима са Русијом били репресирани пре војног сукоба, њихови медији затварани без икаквог правног основа, а њихова имовина пљачкана. Када су украјинској власти замерили да крше закон и слободу говора, одговор је био да је партија мира „гомила издајника и пропагандиста“. А демократски Запад је овај одговор задовољио.У стварности, ситуација није била тако једноставна и равна. „Издајници и пропагандисти“ представљали су, укључујући и у парламенту, не само огроман део бирачког тела, већ и основу економског потенцијала земље. Дакле, удар није пао само на демократију, већ и на добробит грађана. Политика Зеленског довела је до тога да су они почели масовно да напуштају Украјину због економских и социјалних услова, репресија и политичког прогона. Међу њима је доста украјинских политичара, новинара, бизнисмена, културних личности и цркве, који су много учинили за ову земљу. Ове људе су украјинске власти искључиле из политике и јавног живота, иако имају право на своју позицију ништа мање од Зеленског и његовог тима.Бизнис југоистока у великој мери је везан за Русију и њене интересе, па је сукоб престао да буде искључиво унутрашња ствар. Русија се суочила са потребом не само да заштити своје економске интересе, већ и међународну част и достојанство, што јој је, као што смо већ показали, систематски ускраћивано. А ову ситуацију није имао ко да поправи.Украјинска партија мира проглашена је за издајнике, а власт је преузела партија рата. Сукоб је отишао даље и постао међународни.Чинило се да и даље постоји европска политика, али она масовно подржава Зеленског, увлачећи Европу у рат и сопствену економску кризу. Сада више није Европа та која учи Украјину политици, већ Украјина учи Европу како да постигне економски пад и сиромаштво уз помоћ политике мржње и непопустљивости. А ако Европа настави ову политику, биће увучена у рат, могуће и у нуклеарни.Вратимо се сада одакле смо почели. Хладни рат је завршен политичком одлуком да се изгради нови свет у коме нема ратова. Јасно се види да такав свет није изграђен, да се садашња светска политика вратила тамо где је почела са детантом. И сада постоје само два излаза: склизнути у светски рат и нуклеарни сукоб или поново покренути процес смањења напетости, за шта је потребно водити рачуна о интересима свих страна. Али за то је неопходно да се политички призна да Русија има интересе, да се они морају узети у обзир у изградњи новог детанта. И што је најважније, да се игра поштено, да нико не обмањује, не продаје маглу и не покушава да заради на туђој крви. Али ако светски политички систем није способан за елементарну пристојност, заслепљен гордошћу и сопственим меркантилним интересима, онда нас чекају још тежа времена.Украјински конфликт ће или даље расти, преливајући се на Европу и друге земље, или ће бити локализован и решен. Али како га решити ако у Украјини влада партија рата, распирујући војну хистерију, која је већ изашла ван граница земље, а Запад из неког разлога то тврдоглаво назива демократијом? И ова партија рата небројено пута изјављује да јој не треба никакав мир, већ јој треба више оружја и новца за рат. Ови људи су градили своју политику и бизнис на рату и нагло подигли свој међународни рејтинг. У Европи и САД дочекују их овацијама, њима се не смеју постављати непријатна питања, сумњати у њихову искреност и праведност. Украјинска партија рата има тријумф за тријумфом, док се не примећује никакав ратни преокрет.Али Украјинска партија мира није фаворизована ни у Европи ни у САД. Ово врло лепо сугерише да већина америчких и европских политичара не жели никакав мир за Украјину. Међутим, то уопште не значи да Украјинци не желе мир и да им је војни тријумф Зеленског важнији од њихових живота и уништених кућа. Једноставно, они који су се залагали за мир су по налогу Запада клеветани, застрашивани и репресирани. Украјинска партија мира једноставно се није уклапала у западну демократију.И ту се поставља питање: ако се партија мира и грађанског дијалога не уклапа у неку демократију, да ли је то онда демократија? А, можда, да би спасли своју земљу, Украјинци треба да почну да граде сопствену демократију и отворе свој грађански дијалог без западних покровитеља, чије је управљање штетно и погубно. Ако Запад не жели да слуша гледиште друге Украјине, онда је то његова ствар, али за Украјину је такво гледиште важно и неопходно, иначе се ова ноћна мора никада неће завршити. То значи да је потребно створити политички покрет од оних који нису одустали, који се нису одрекли својих уверења под претњом смрти и затвора, који не желе да њихова земља постане место геополитичких обрачуна. Свет мора да чује такве људе, ма колико Запад захтевао монопол на истину. Украјинска ситуација је катастрофално сложена и опасна, али нема никакве везе са оним што Зеленски говори сваки дан.

https://sputnikportal.rs/20230105/puskov-sadasnji-odnosi-rusije-i-zapada-u-stanju-ledenog-rata-1148994473.html

https://sputnikportal.rs/20230102/ruski-politicar-ukrajina-u-potpunosti-pod-spoljnom-kontrolom--pregovori-s-kijevom-ne-vrede-pet-para-1148869911.html

https://sputnikportal.rs/20221208/zaharova-moguce-je-da-sad-pripremaju-novi-prevrat-u-ukrajini-1147516928.html

https://sputnikportal.rs/20221113/vise-nije-smesno-u-sta-zelenski-pretvara-ukrajinu-1146047057.html

украјина

2023

Вести

sr_RS

русија, русија – политика, политика, украјина, специјална војна операција у украјини – вести, виктор медведчук