https://sputnikportal.rs/20230205/odakle-americi-pravo-na-ultimatum-hegemon-bi-da-uzme-gracanicu-za-soping-u-becu-video-1150378110.html
Одакле Америци право на ултиматум: Хегемон би да узме Грачаницу за шопинг у Бечу /видео/
Одакле Америци право на ултиматум: Хегемон би да узме Грачаницу за шопинг у Бечу /видео/
Sputnik Србија
Батина има два краја! Ова народна мудрост, често, за неке је тешко разумљива. Поверују да се вазда могу руководити другом истином: сила Бога не моли! И то је... 05.02.2023, Sputnik Србија
2023-02-05T20:52+0100
2023-02-05T20:52+0100
2023-02-05T20:52+0100
србија
емисија „пророк“
коментари и аналитика
свет
свет – политика
америка
косово и метохија (ким)
србија
србија – политика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/14/1148242565_0:92:3072:1820_1920x0_80_0_0_531acc6508db8bd4c558d394a763f903.jpg
Док је силе, дотле се тера по свом. Када се околности промене, онда се враћамо причи о батини и њена два краја. Онда више не може по свом, нужно је уважавати и туђе интересе. На лакши или тежи начин, кооперацијом или конфронтацијом, до таквог исхода увек се дође.Божја воља или не, нека разуме ко како хоће, верници на један, атеисти на други начин, тек то је закономерност.Кад се насиље обије о главуНи 1999. године, а ни 2008. године, када су вођене оне силне расправе најпре о питању да ли је напад на СР Југославију агресија или (хуманитарна) интервенција, па потом и да ли је одлука косовско – метохијских Албанаца нелегална сецесија или легално право на самоопредељење, највећи број саговорника са Запада није веровао да им се то може обити о главу.Чак и они који су налазили разумевање за аргументацију српске стране напослетку би слегали раменима и констатовали како је „историја отишла у другом смеру.“Сила Бога не моли, САД су креирале нову реалност, остали кључни западни актери у томе су их подржали, Срби се могу са тим сагласити или патити.Грачаница за куповину у БечуПа нека бирају: вечита срамота или дуга патња. Ако је за утеху, иако осрамоћени због предаје Грачанице, макар ће моћи да шопингују у Бечу! Мало ли је трампити Дечане за Пандорф!Елем, испоставило се да су обе ствари, и она из 1999. године и она из 2008. године, оставиле крупне последице по западну политику. Подразумева се, пре свега по америчку политику. У огромној мери утицале су на погоршање укупног положаја у међународним односима.Након 1999. године изгубљено је поверење у искреност америчких (западних) намера. Мало због остваривања сопствених геополитичких интереса, а више због утврђивања нових правила према којима је хегемону дозвољено све, укључујући и једнострану употребу војне силе, прекршене су норме и принципи на којима је почивао светски поредак обликован 1945. године.САД жели доминацију – ескалација у УкрајиниПосле 2008. године показало се како САД желе да очувају глобалну доминацију креирањем сопственог система. Изградња новог поретка значила је мобилизацију коалиције вољних, мимо постојећих структура УН, уз самододељивање права на прекрајање граница суверених држава.Епилог су најпре дипломатска, а затим и оружана сукобљавања у читавом низу региона и кризних жаришта из којих су САД излазиле поражене или из којих нису смеле да изађу да не би биле поражене, удруживање незападног дела света ради стварања ефективне равнотеже снага, релативни и апсолутни губитак контроле над процесом глобализације и смањење утицаја (економског, политичког и војног) у бројним деловима света.Ескалација украјинске кризе само је врхунац тог процеса, логична и неумитна етапа до које је највероватније – у једном тренутку морало доћи.Јер, оним што су чинили и 1999. и 2008. године, западни актери показивали су да не размишљају о кооперацији, већ о конфронтацији. Отуда и накнадне поруке како се није ни размишљало о примени Минских споразума. Зашто би примењивали Мински споразум и две резолуције СБ УН који су из њих проистекли, када су на Балкану научили да се не мора примењивати ни Резолуција 1244, нити споразуми чији су гаранти управо они били!?Поуке нису извученеЗапањујуће је, међутим, што из свега овога апсолутно није ништа научено! Када смо већ код пословица, ваља подсетити и на ону: „Само се будала двапут саплиће о исти камен“.Након 1999. и 2008. године, ево на суштински исту тему треба расправљати и 2023. године. Опет су актуелна питања: Грачаница или шопинг у Бечу? Дечани или Пандорф? Шта се све неће десити, уколико Србија не пристане на ултиматум!? Колико се само појединаца изјаснило око тога и шта се могло прочитати о томе?Предвиђања су и да ће ЕУ против Србије повести царински рат, и да ће у Србији избити грађански рат, и да ће напослетку НАТО морати да интервенише за пар година и дисциплинује нас, и да следе санкције, повлачење инвеститора...Отишло се толико далеко, да су и амбасадори Немачке и Француске морали истаћи како није било претњи, већ само упозорења која се тичу даљих евроинтеграција. Мада се ни овај двојац није претргао у објашњавању, ваљда процењујући да је сада корисно преплашити Србе што се више може. Тако преплашени немаштином и ратом, лакше ће одустати од Грачанице и Дечана!Санкције против Србије!?Наравно, за озбиљнију расправу је - како и зашто би било ко успостављао режим санкција против Србије, пошто нема правног основа за тако нешто, као и што је за далеко свеобухватнију процену - како би на евентуално захлађење односа Србије и ЕУ реаговали инвеститори? Према истраживању професора Сајмона Евента са Универзитета у Сент Галену и Никола Пизанија са Међународног института за развој менаџмента, од 1400 компанија из ЕУ и чланица Г7 које су пословале у Русији пре фебруара 2022. године мање од 9 посто њих је продало барем једну подружницу у тој земљи. Мање од 9 посто! Барем једну подружницу!Очигледно, профит је испред политике, ко има интерес да настави са радом, тај се сналази и у новим околностима. Исто тако, очигледно је и реалност другачија од слике представљене у водећим медијима.Ко има право да прети Београду?За сада, у одсуству тих озбиљнијих расправа и свеобухватнијих процена на поменута питања, намећу се две теме које произилазе из оног најосновнијег, начелног: а зашто било ко прети Србији? Одакле икоме право да испоставља ултиматум? Да ли Србија крши међународно право? Нарушава ли глобалну безбедност? У чему је овде ствар? Неко прети и испоставља ултиматум зато што се један народ не слаже са нелегалном сецесијом на територији своје државе! Има ли логике у овоме!? Колико је оваква конструкција одржива?У реду, они који имају више потенцијале војне, економске и политичке моћи могу тлачити слабије. Тога је било и тога ће бити у међудржавним односима. Тога је било и тога ће бити у односу Запада према Србији.Али, постоје и нека правила и неки принципи у међудржавним и шире – међународним односима. Резолуције Генералне скупштине УН, на пример, позивају све државе да не признају једностране економске мере принуде. Лако је пронаћи анализе које указују да такве врсте санкција крше различите обавезе међународног права. Постоје и неке обавезе и неки уговори које треба поштовати у односу према Србији. И све то – правила, принципи, уговори, обавезе, осмишљено је да се међународни односи не би претворили у голо насиље.Скандалозно је што, изузимајући успутну и двосмислену реакцију дипломата и службеника средњег ранга, нико из фамозне „петорке“ није јасно и гласно демантовао наводе председника Републике Србије да му је директно и јасно прећено на службеном састанку. Скандалозно је што се нико од њих није удостојио да оповргне тврдње о ултиматуму који је сурово изручен Србији. Скандалозно је што се на такав начин промовише голо насиље.Батина има два крајаТачно, у тој утакмици Србија је несразмерно слабији противник, а сила Бога не моли. Међутим, кључно у свему јесте што ће се врло брзо показати да батина има два краја. Са једне стране, Запад ће промовисањем голог насиља на дуги, дуги рок и неповратно изгубити и Србе и Србију. И овако је тај однос комплексан, препун неповерења, али ни изблиза онолико рђав колико то може постати. Срби су у ширим оквирима малобројан народ, Србија је по територији невелика земља, релација са Београдом чини се бирократама у САД и ЕУ мало важном.То је све јасно. Но, јасно је и да ће то производити последице по утицај САД и ЕУ у југоситочној Европи, вероватно и више него до сада. А ако смо стигли до претњи, ултиматума и голог насиља, значи и да је ово до сада било за њих у најмању руку нелагодно, незгодно. Успут, ко зна понешто из историје, схвата и да се то нелагодније, незгодније може у свашта изродити.Европарламентарци, ваљда како би некога заплашили, поменуше у приватном разговору да Србија може проћи као Иран. Ако наставе овако са ултиматумима и препотентним порукама, однос Срба према ЕУ неће се много разликовати од односа Иранаца према САД. А то између осталог значи и да кроз пар година никога у Србији уопште неће бити брига шта ко из ЕУ мисли о било чему.Нови принцип у опхођењу према СрбијиСа друге стране, оно скандалозно ћутање или прећутно саглашавање са свим што је председник Србије изговорио, значи не само да ово постаје нови принцип у њиховом опхођењу према Србији, већ и да постаје нови принцип у односу незападних актера према Западу. Када су им се већ обиле о главу њихове одлуке из 1999. и 2008. године, зашто не би и ове из 2023? И то још у овим међународним околностима!? Верује ли ико да други неће следити овај пример и без договора са САД и ЕУ, када им то буде неопходно, примењивати голо насиље без икаквог освртања на правила, принципе, уговоре и обавезе?Батина има два краја! И тај потенцијално могући мршави текући добитак који се може манифестовати угуравањем државолике творевине косовско – метохијских Албанаца у НАТО (мада је и то јако неизвесно и врло упитно), а опослити прекомерним малтретирањем Србије и претњом голим насиљем, претвориће се у дебели и неповратни губитак на другој страни, стратешког усмерења и геополитичког карактера.Колико већ сутра, најкасније прекосутра. Тражили сте, гледајте!
америка
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
емисија „пророк“, коментари и аналитика, свет, свет – политика, америка, косово и метохија (ким), србија, србија – политика
емисија „пророк“, коментари и аналитика, свет, свет – политика, америка, косово и метохија (ким), србија, србија – политика
Одакле Америци право на ултиматум: Хегемон би да узме Грачаницу за шопинг у Бечу /видео/
Батина има два краја! Ова народна мудрост, често, за неке је тешко разумљива. Поверују да се вазда могу руководити другом истином: сила Бога не моли! И то је тачно. Само, та друга истина има и свој наставак који гласи: ни Бог силу не воли.
Док је силе, дотле се тера по свом. Када се околности промене, онда се враћамо причи о батини и њена два краја. Онда више не може по свом, нужно је уважавати и туђе интересе. На лакши или тежи начин, кооперацијом или конфронтацијом, до таквог исхода увек се дође.
Божја воља или не, нека разуме ко како хоће, верници на један, атеисти на други начин, тек то је закономерност.
Кад се насиље обије о главу
Ни 1999. године, а ни 2008. године, када су вођене оне силне расправе најпре о питању да ли је напад на СР Југославију агресија или (хуманитарна) интервенција, па потом и да ли је одлука косовско – метохијских Албанаца нелегална сецесија или легално право на самоопредељење, највећи број саговорника са Запада није веровао да им се то може обити о главу.
Чак и они који су налазили разумевање за аргументацију српске стране напослетку би слегали раменима и констатовали како је „историја отишла у другом смеру.“
Сила Бога не моли, САД су креирале нову реалност, остали кључни западни актери у томе су их подржали, Срби се могу са тим сагласити или патити.
Грачаница за куповину у Бечу
Па нека бирају: вечита срамота или дуга патња. Ако је за утеху, иако осрамоћени због предаје Грачанице, макар ће моћи да шопингују у Бечу! Мало ли је трампити Дечане за Пандорф!
Елем, испоставило се да су обе ствари, и она из 1999. године и она из 2008. године, оставиле крупне последице по западну политику. Подразумева се, пре свега по америчку политику. У огромној мери утицале су на погоршање укупног положаја у међународним односима.
Након 1999. године изгубљено је поверење у искреност америчких (западних) намера. Мало због остваривања сопствених геополитичких интереса, а више због утврђивања нових правила према којима је хегемону дозвољено све, укључујући и једнострану употребу војне силе, прекршене су норме и принципи на којима је почивао светски поредак обликован 1945. године.
САД жели доминацију – ескалација у Украјини
После 2008. године показало се како САД желе да очувају глобалну доминацију креирањем сопственог система. Изградња новог поретка значила је мобилизацију коалиције вољних, мимо постојећих структура УН, уз самододељивање права на прекрајање граница суверених држава.
Епилог су најпре дипломатска, а затим и оружана сукобљавања у читавом низу региона и кризних жаришта из којих су САД излазиле поражене или из којих нису смеле да изађу да не би биле поражене, удруживање незападног дела света ради стварања ефективне равнотеже снага, релативни и апсолутни губитак контроле над процесом глобализације и смањење утицаја (економског, политичког и војног) у бројним деловима света.
Ескалација украјинске кризе само је врхунац тог процеса, логична и неумитна етапа до које је највероватније – у једном тренутку морало доћи.
Јер, оним што су чинили и 1999. и 2008. године, западни актери показивали су да не размишљају о кооперацији, већ о конфронтацији. Отуда и накнадне поруке како се није ни размишљало о примени Минских споразума. Зашто би примењивали Мински споразум и две резолуције СБ УН који су из њих проистекли, када су на Балкану научили да се не мора примењивати ни Резолуција 1244, нити споразуми чији су гаранти управо они били!?
Запањујуће је, међутим, што из свега овога апсолутно није ништа научено! Када смо већ код пословица, ваља подсетити и на ону: „Само се будала двапут саплиће о исти камен“.
Након 1999. и 2008. године, ево на суштински исту тему треба расправљати и 2023. године. Опет су актуелна питања: Грачаница или шопинг у Бечу? Дечани или Пандорф? Шта се све неће десити, уколико Србија не пристане на ултиматум!? Колико се само појединаца изјаснило око тога и шта се могло прочитати о томе?
Предвиђања су и да ће ЕУ против Србије повести царински рат, и да ће у Србији избити грађански рат, и да ће напослетку НАТО морати да интервенише за пар година и дисциплинује нас, и да следе санкције, повлачење инвеститора...
Отишло се толико далеко, да су и амбасадори Немачке и Француске морали истаћи како није било претњи, већ само упозорења која се тичу даљих евроинтеграција. Мада се ни овај двојац није претргао у објашњавању, ваљда процењујући да је сада корисно преплашити Србе што се више може. Тако преплашени немаштином и ратом, лакше ће одустати од Грачанице и Дечана!
Наравно, за озбиљнију расправу је - како и зашто би било ко успостављао режим санкција против Србије, пошто нема правног основа за тако нешто, као и што је за далеко свеобухватнију процену - како би на евентуално захлађење односа Србије и ЕУ реаговали инвеститори? Према истраживању професора Сајмона Евента са Универзитета у Сент Галену и Никола Пизанија са Међународног института за развој менаџмента, од 1400 компанија из ЕУ и чланица Г7 које су пословале у Русији пре фебруара 2022. године мање од 9 посто њих је продало барем једну подружницу у тој земљи. Мање од 9 посто! Барем једну подружницу!
Очигледно, профит је испред политике, ко има интерес да настави са радом, тај се сналази и у новим околностима. Исто тако, очигледно је и реалност другачија од слике представљене у водећим медијима.
Ко има право да прети Београду?
За сада, у одсуству тих озбиљнијих расправа и свеобухватнијих процена на поменута питања, намећу се две теме које произилазе из оног најосновнијег, начелног: а зашто било ко прети Србији? Одакле икоме право да испоставља ултиматум? Да ли Србија крши међународно право? Нарушава ли глобалну безбедност? У чему је овде ствар? Неко прети и испоставља ултиматум зато што се један народ не слаже са нелегалном сецесијом на територији своје државе! Има ли логике у овоме!? Колико је оваква конструкција одржива?
У реду, они који имају више потенцијале војне, економске и политичке моћи могу тлачити слабије. Тога је било и тога ће бити у међудржавним односима. Тога је било и тога ће бити у односу Запада према Србији.
Али, постоје и нека правила и неки принципи у међудржавним и шире – међународним односима. Резолуције Генералне скупштине УН, на пример, позивају све државе да не признају једностране економске мере принуде. Лако је пронаћи анализе које указују да такве врсте санкција крше различите обавезе међународног права. Постоје и неке обавезе и неки уговори које треба поштовати у односу према Србији. И све то – правила, принципи, уговори, обавезе, осмишљено је да се међународни односи не би претворили у голо насиље.
Скандалозно је што, изузимајући успутну и двосмислену реакцију дипломата и службеника средњег ранга, нико из фамозне „петорке“ није јасно и гласно демантовао наводе председника Републике Србије да му је директно и јасно прећено на службеном састанку. Скандалозно је што се нико од њих није удостојио да оповргне тврдње о ултиматуму који је сурово изручен Србији. Скандалозно је што се на такав начин промовише голо насиље.
Тачно, у тој утакмици Србија је несразмерно слабији противник, а сила Бога не моли. Међутим, кључно у свему јесте што ће се врло брзо показати да батина има два краја. Са једне стране, Запад ће промовисањем голог насиља на дуги, дуги рок и неповратно изгубити и Србе и Србију. И овако је тај однос комплексан, препун неповерења, али ни изблиза онолико рђав колико то може постати. Срби су у ширим оквирима малобројан народ, Србија је по територији невелика земља, релација са Београдом чини се бирократама у САД и ЕУ мало важном.
То је све јасно. Но, јасно је и да ће то производити последице по утицај САД и ЕУ у југоситочној Европи, вероватно и више него до сада. А ако смо стигли до претњи, ултиматума и голог насиља, значи и да је ово до сада било за њих у најмању руку нелагодно, незгодно. Успут, ко зна понешто из историје, схвата и да се то нелагодније, незгодније може у свашта изродити.
Европарламентарци, ваљда како би некога заплашили, поменуше у приватном разговору да Србија може проћи као Иран. Ако наставе овако са ултиматумима и препотентним порукама, однос Срба према ЕУ неће се много разликовати од односа Иранаца према САД. А то између осталог значи и да кроз пар година никога у Србији уопште неће бити брига шта ко из ЕУ мисли о било чему.
Нови принцип у опхођењу према Србији
Са друге стране, оно скандалозно ћутање или прећутно саглашавање са свим што је председник Србије изговорио, значи не само да ово постаје нови принцип у њиховом опхођењу према Србији, већ и да постаје нови принцип у односу незападних актера према Западу. Када су им се већ обиле о главу њихове одлуке из 1999. и 2008. године, зашто не би и ове из 2023? И то још у овим међународним околностима!? Верује ли ико да други неће следити овај пример и без договора са САД и ЕУ, када им то буде неопходно, примењивати голо насиље без икаквог освртања на правила, принципе, уговоре и обавезе?
Батина има два краја! И тај потенцијално могући мршави текући добитак који се може манифестовати угуравањем државолике творевине косовско – метохијских Албанаца у НАТО (мада је и то јако неизвесно и врло упитно), а опослити прекомерним малтретирањем Србије и претњом голим насиљем, претвориће се у дебели и неповратни губитак на другој страни, стратешког усмерења и геополитичког карактера.
Колико већ сутра, најкасније прекосутра. Тражили сте, гледајте!
