Oгледало у коме се види и наше време: Редитељ Ивица Буљан уочи премијере представе „Идиот“
19:40 20.02.2023 (Освежено: 21:04 20.02.2023)
© Фото : Спутњику уступило Београдско драмско позориште
Пратите нас
Овај роман je лепота, спашавао ме је од различитих демона - меланхолије, депресије, осећаја изгубљености у оваквом свету. А када бих време које свакодневно користим за гутање катастрофичних вести на разним порталима искористио за поновно читање класика, сигурно би ме лепота оплеменила, каже редитељ Ивица Буљан уочи премијере представе „Идиот“.
Свеједно колико је прошло од времена Достојевског, људска природа је остала иста. Са једнаким жаром се људи баве туђим животима као да суделујемо у некој врсти ријалити шоуа 19. века, који је идентичан овом нашем. Моћ и утицај новца су били исти као што су данас. Чак и ратови који су се тада водили имају одјеке у данашњим сукобима, додаје хрватски редитељ који је на сцени Београдског драмског позоришта поставио „Идиота“, према роману Достојевског у драматизацији Владимира Табашевића.
Најбитнији производ људског духа
Овом представом Београдско драмско позориште обележава 76 година постојања.
Уочи вечерашње премијере, Буљан је у разговору за Спутњик цео процес рада на представи назвао прилагођавањем романа:
„Реч је о великом делу које припада фундусу најдубљих цивилизацијских досега, једном од најбитнијих и најсублимнијих производа људског духа. Достојевски је својим романом ушао изван подручја литературе и изашао изван онога што називамо реалистичком литературом 19. века. Он доиста није реалистичан, већ метафоричан и узвишен, а с друге стране изазован, груб, сиров. Често се присетим Толстојеве опаске како су романи Достојевског брутални, стилски недовршени, а временом се то показало као велики квалитет. Управо у тој његовој неизбрушености, лудости огледала су се сва каснија времена. Постоје уметничка дела која сажму своје време, а 'Идиот' је толико ванвременски да је утицао на сензибилност не само времена које је дошло након његовог објављивања, него све до данас“.
Уместо да реконструишу буржоаски живот салона 19. века Буљан и Табашевић одлучили су да преузму већу одговорност пред Достојевским и „уђу у лабораторију“.
„Провели смо сви заједно, цела екипа, пуних месец дана читајући роман што је велики ужитак. Анализирали смо до словца и најмањи детаљ од чувеног призора у возу када се двојица младића (Мишкин и Рогожин) сусрећу што одређује не само њихове судбине него мења животе свих оних које они сисретну. Уживали смо у том авантуризму. Владимир Табашевић, са којим сам радио на представи 'Тихо тече Мисисипи', исписао је на свој начин, рекао бих, неке исказе који би се могли протумачити као искази терапеуту. На основу Достојевског, сваки од ликова добија могућност да се изрази, не само о свом животу, него о времену, које је било и које је данас“, објашњава Буљан.
Мирјана Карановић у представи "Идиот"
© Фото : Спутњику утупило БДП
Људска природа је остала иста
Представу отвара монолог Мирјане Карановић, која говори шта би се догодило када би се данас у медијима појавио случај попут случаја Настасје Филиповне.
„Свеједно је колико је прошло и што нас дели временски одмак, људска природа је без обзира на видове комуникације и масмедије, остала иста. Са једнаким жаром се људи баве туђим животима као да суделујемо у некој врсти ријалити шоуа 19. века, а он је идентичан овом нашем. Настасја Филиповна устаје против самовоље Троцкога, који је увео у друштвени и сексуални живот и одбацио. Њу Јулија Кристева у књизи 'Достојевски' назива првим борцем 'Ме тоо' покрета“, каже Буљан.
Нову интерпретацију чувеног романа Достојевског аутори су „освежили делима која су читали или гледали радећи на представи“, попут Пазолинијеве „Теореме“ или руског филма „Брат“.
„Ако узмемо као догму непогрешиву идеју да је Мишкин идеал чисте доброте, онда је легитимно питање како таква доброта успе произвести тако трагичне ефекте. Она у крајњој линији доведе до убиства које је Рогожин починио над Настасјом Филиповном и до целе поремећене скале односа. Када Мишкин и Рогожин анализирају копију чувене Холбајнове слике 'Умирући Христ', која сублимира религиозно искуство, питају се да ли она заправо људе одвраћа од религије. На исти начин се можемо запитати да ли претерана доброта може изазвати катастрофичне учинке“, појашњава Буљан.
Свако има право на одбрану
Порука представе, према његовим речима, јесте да чак и они ликови који имају највише свирепости попут генерала Јапанчина, бескрупулозног у гомилању богатства и идеји да искористи и младог Гању и Настасију Филиповну, добијају „право не само на одбрану него и на затварање свог психолошког профила у којима понуди све своје стране“.
„Готово да сви јунаци овде имају могућност исказа и у исто време се изграђују као особе. Та идеја лика као конструкта је врло важна, јер се то остварује тек у додиру са другима. Ми смо и у стварном животу једна особа када комуницирамо искључиво са мајком или оцем, а другачија када комунцирамо са обоје истовремено, или када комуницирамо са партнером, децом, пријатељима. Показујемо своја различита лица што значи да смо и ми као особа конструкт, а не сталност и то нам је био мотив у анализи ликова и њиховој презентацији. Обично се Настасја Филиповна приказује као фам фатал. Овде смо покушали да је осветлимо и као фаталну жену, у коју су заљубљени многи мушкарци или тачније којом су опседнути, али и као модел чисте доброте која је у додиру са светом на тренутке изазвана, окаљана. Генерал Иволгин, патолошки лажљивац, на крају се исповеда Мишкину и каже да је добио од самог Наполеона завет: Немојте никад лагати. Имамо тај прекрасан апсурд јер знамо да се у Наполеона често одевају различити типови душевне поремећености“, истиче редитељ.
Представа "Идиот" у Београдском драмском позоришту
© Фото : Спутњику уступило Београдско драмско позориште
Новац главни јунак романа
Буљан наводи да су представом захватили широк спектар тема - новац, брачне везе, односе у троуглу, мајчинску љубав, одговорност деце, дечију неодговорност према родитељима и примећује да је „Идиот“, између осталог, величанствен роман који анализира природу капитализма и човекове похлепе за новцем.
„Милутин Милошевић као генерал Јапанчин има фантастичан исказ о природи капитализма. Моћ и утицај новца била је једнака у 19. веку у Русији као што је данас. Новац је можда и главни јунак романа. Мишкин се враћа у Петроград јер се исцрпела помоћ коју му је швајцарски лекар давао, а с друге стране је добио изненадно писмо о наследству. Код Достојевског ликови често изненада добијају наследство што је такође део његове психолошке лабораторије. Као да хоће да испита њихово понашање када добију велике износе. Велики износ добија Рогожин, који на почетку поткрадао оца, а онда постаје нови велики господар. Занимљив је део, који нисмо укључили у представу, када Мишкина познаници почну уцењивати због наслеђеног иметка па и Лебедев који се на почетку приказује као сиромах, а у другом делу романа постаје власник летњиковца у коме Мишкин борави. Генерал и генералица Јапанчин имају три ћерке и неизмерно их воле, али о њима говоре као о особама које се морају збринути миразом. Женидба и удаја су купопродајни чин. Имамо бескрајну скалу свих могућих нијанси у којима новац постаје заправо покретач радње и мотив за чињење грубих и племенитих дела“, каже наш саговорник.
Ивица Буљан: Како таква доброта успе произвести тако трагичне ефекте?
© Фото : Спутњику уступило БДП
Буљан се осврнуо и на покушаје да се поништи руска култура у атмосфери дешавања у Украјини:
„Немам речи којима бих изразио згражавање над идејом да се нека култура може ставити на споредни колосек зато што се у земљи, из које је проистекла, у овом тренутку догађа рат. Достојевски припада целом човечанству, а начин на који је изразио људски дух би нам могао само помоћи у разумевању света. Код њега налазимо питања и дилеме које се непрестано враћају“.
Годишње награде БДП-а за најбоље
Београдско драмско позориште је доделом награда најзаслужнијим у претходних годину дана обележило свој дан.
Специјална награда за колективну игру припала је ансамблу представе „Божанствена комедија“ Дантеа Алигијерија у режији Франка Касторфа.
Награда за најбоље уметничко остварење припала је Ани Томовић за режију представе „Заљубљени Шекспир“ Марка Нормана и Тома Стопарда, у адаптацији Ли Хола, и глумцима Марку Гверу и Бранки Катић.
Гверо је награђен за улогу у „Божанственој комедији“, а Катић за улогу у представи „Трамвај звани жеља“ Тенеси Вилијамса у режији Ленке Удовички.
Главна награда „Татјана Лукјанова“ за вишегодишњи допринос Београдском драмском позоришту и позоришном животу Србије припала је сценографу Александру Денићу.
