https://sputnikportal.rs/20230309/sukobi-na-postsovjetskom-prostoru--zasto-se-dogadjaju-bas-sada-1152158024.html
Сукоби на постсовјетском простору – зашто се догађају баш сада?
Сукоби на постсовјетском простору – зашто се догађају баш сада?
Sputnik Србија
Неуспех дуго најављиване офанзиве украјинских снага довео је до покушаја да се распире сукоби у другим регионима постсовјетског простора: у Нагорно-Карабаху... 09.03.2023, Sputnik Србија
2023-03-09T21:26+0100
2023-03-09T21:26+0100
2023-03-09T21:26+0100
русија
спутњик објашњава
русија
совјетски савез
јерменија
грузија
таџикистан
киргизија
јужна осетија
нагорно карабах
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/16/1148357054_0:174:3023:1874_1920x0_80_0_0_496d5b00b8a07e3807284aef150d403f.jpg
Пошто су се сви ти догађаји временски подударили не само с покушајем реванша Оружаних снага Украјине на фронту, него и са самитом Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду, 15. и 16. септембра прошле године, може се претпоставити да су у те провокације умешане иностране специјалне службе, а пре свега ЦИА, које у томе имају свој интерес, каже Иванов, који је водећи научни сарадник Центра за међународну безбедност Института за светску економију и међународне односе Руске академије наука.Према његовој оцени, покушаји да се распире тињајући и замрзнути сукоби дуж граница Русије и њених партнера и савезника у ОДКБ-у и ШОС-у део су „велике игре“ или стратегије специјалних служби и колективног Запада чији је циљ да подрије ауторитет и утицај све јачих, независних регионалних организација.Пре неколико дана, подсећа Иванов, дошло је до покушаја да се заоштри ситуација на границама Грузије с Абхазијом и Јужном Осетијом. Украјински политичари су подстицали Тбилиси да се „подигне и да штити своју земљу“, ако у Грузији сматрају да су Абхазија и Јужна Осетија њене територије.Посланик Врховне раде Украјине Фјодор Вениславски је тврдио да Грузини имају јединствену могућност да натерају власти да „предузму конкретне кораке и да ослободе Абхазију и Јужну Осетију“, пошто је „Русија усредсређена на Украјину“.Председник владајуће партије „Грузијски сан“ Ираклиј Кобахидзе коментарисао је те позиве Кијева, наводећи да грузијске власти не подржавају идеју „другог фронта“ против Русије. Он је навео да постоји могућност спровођења референдума или плебисцита о том питању.Он подсећа и на сукобе који су се прошле јесени догодили на граници Јерменије и Азербејџана, као и на киргиско-таџикистанској граници, а који су се временски поклопили с одржавањем самита Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду 15. и 16. новембра.Према саопштењима из Бакуа, диверзантске групе Оружаних снага Јерменије, користећи локални планински рељеф и кланце, у разним правцима су постављале мине између положаја одреда азербејџанске армије и путева њеног снабдевања. То је послужило као изговор за напад азербејџанске војске у ноћи између 12. и 13. септембра прошле године на положаје јерменских снага у близини пограничних насеља у источном делу Јерменије.Тек након дводневних жестоких борби на линији разграничења, Русија и светска заједница су успеле да постигну постепени прекид борбених дејстава, а на обе стране погинуло је више од 200 људи.Аналитичари примећују да је то била најозбиљнија и најкрвавија ескалација насиља у том региону након новембра 2020. Први пут су се борбена дејства водила изван територије Нагорно-Карабаха, у којем је сада размештен руски мировни контингент, односно дуж азербејџанско-јерменске границе, северозападно од Лачинског коридора који повезује Јерменију и спорни Нагорно Карабах.Овај сукоб је осујетио планирани сусрет лидера двеју земаља на маргинама самита ШОС-а у Самарканду, пошто у новонасталим условима премијер Јерменије Никола Пашињан није могао да дође на тај форум.Током самита ШОС-а, у ноћи између 15. и 16. септембра, почели су и узајамни напади на територију Киргизије и Таџикистана, а затим и сукоби граничара и војника двеју земаља. Чак ни састанак лидера двеју земаља 16. септембра у Самарканду није могао одмах да заустави крвопролиће.Погранични спор Таџикистана и Киргизије потиче још из времена Совјетског Савеза. Након распада СССР-а безбедносна ситуација се само погоршала. Узрок су неразграничени делови границе, на којима је немогуће утврдити којој од двеју земаља припада територија. До данас је разграничено само 504 од 907 километара заједничке границе.Политиколог објашњава да је сваки сукоб на постсовјетском простору, на први поглед, јединствен, те да су сви ти сукоби у одређеној мери историјски условљени.
https://sputnikportal.rs/20230308/abhazija-amerika-pokusava-da-otvori-drugi-front---u-gruziji-1152064288.html
јерменија
таџикистан
нагорно карабах
абхазија
азербејџан
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
спутњик објашњава, русија, совјетски савез, јерменија, грузија, таџикистан, киргизија, јужна осетија, нагорно карабах, абхазија, азербејџан
спутњик објашњава, русија, совјетски савез, јерменија, грузија, таџикистан, киргизија, јужна осетија, нагорно карабах, абхазија, азербејџан
Сукоби на постсовјетском простору – зашто се догађају баш сада?
Неуспех дуго најављиване офанзиве украјинских снага довео је до покушаја да се распире сукоби у другим регионима постсовјетског простора: у Нагорно-Карабаху, на киргиско-таџикистанској граници, на границама Грузије и Абхазије и Јужне Осетије, сматра руски политиколог Станислав Иванов.
Пошто су се сви ти догађаји временски подударили не само с покушајем реванша Оружаних снага Украјине на фронту, него и са самитом Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду, 15. и 16. септембра прошле године, може се претпоставити да су у те провокације умешане иностране специјалне службе, а пре свега ЦИА, које у томе имају свој интерес, каже Иванов, који је водећи научни сарадник Центра за међународну безбедност Института за светску економију и међународне односе Руске академије наука.
Према његовој оцени, покушаји да се распире тињајући и замрзнути сукоби дуж граница Русије и њених партнера и савезника у ОДКБ-у и ШОС-у део су „велике игре“ или стратегије специјалних служби и колективног Запада чији је циљ да подрије ауторитет и утицај све јачих, независних регионалних организација.
Пре неколико дана, подсећа Иванов, дошло је до покушаја да се заоштри ситуација на границама Грузије с Абхазијом и Јужном Осетијом. Украјински политичари су подстицали Тбилиси да се „подигне и да штити своју земљу“, ако у Грузији сматрају да су Абхазија и Јужна Осетија њене територије.
Посланик Врховне раде Украјине Фјодор Вениславски је тврдио да Грузини имају јединствену могућност да натерају власти да „предузму конкретне кораке и да ослободе Абхазију и Јужну Осетију“, пошто је „Русија усредсређена на Украјину“.
Председник владајуће партије „Грузијски сан“ Ираклиј Кобахидзе коментарисао је те позиве Кијева, наводећи да грузијске власти не подржавају идеју „другог фронта“ против Русије. Он је навео да постоји могућност спровођења референдума или плебисцита о том питању.
„Очигледно, Кобахидзе је заборавио да је још у мају 2022. године премијер Грузије Ираклиј Гарибашвили обећао становништву дугорочни мир с Русијом и искључио отварање било каквог 'другог фронта'“, констатује Иванов.
Он подсећа и на сукобе који су се прошле јесени догодили на граници Јерменије и Азербејџана, као и на киргиско-таџикистанској граници, а који су се временски поклопили с одржавањем самита Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Самарканду 15. и 16. новембра.
Према саопштењима из Бакуа, диверзантске групе Оружаних снага Јерменије, користећи локални планински рељеф и кланце, у разним правцима су постављале мине између положаја одреда азербејџанске армије и путева њеног снабдевања. То је послужило као изговор за напад азербејџанске војске у ноћи између 12. и 13. септембра прошле године на положаје јерменских снага у близини пограничних насеља у источном делу Јерменије.
Тек након дводневних жестоких борби на линији разграничења, Русија и светска заједница су успеле да постигну постепени прекид борбених дејстава, а на обе стране погинуло је више од 200 људи.
Аналитичари примећују да је то била најозбиљнија и најкрвавија ескалација насиља у том региону након новембра 2020. Први пут су се борбена дејства водила изван територије Нагорно-Карабаха, у којем је сада размештен руски мировни контингент, односно дуж азербејџанско-јерменске границе, северозападно од Лачинског коридора који повезује Јерменију и спорни Нагорно Карабах.
Овај сукоб је осујетио планирани сусрет лидера двеју земаља на маргинама самита ШОС-а у Самарканду, пошто у новонасталим условима премијер Јерменије Никола Пашињан није могао да дође на тај форум.
Током самита ШОС-а, у ноћи између 15. и 16. септембра, почели су и узајамни напади на територију Киргизије и Таџикистана, а затим и сукоби граничара и војника двеју земаља. Чак ни састанак лидера двеју земаља 16. септембра у Самарканду није могао одмах да заустави крвопролиће.
Погранични спор Таџикистана и Киргизије потиче још из времена Совјетског Савеза. Након распада СССР-а безбедносна ситуација се само погоршала. Узрок су неразграничени делови границе, на којима је немогуће утврдити којој од двеју земаља припада територија. До данас је разграничено само 504 од 907 километара заједничке границе.
„Ако се сумирају све те експлозије насиља и провокација на постсовјетском простору у последње време, намеће се закључак да су они могли бити временски координисани и на неки начин повезани с осветничким тежњама Кијева на линији разграничења страна у Донбасу“, истиче Иванов.
Политиколог објашњава да је сваки сукоб на постсовјетском простору, на први поглед, јединствен, те да су сви ти сукоби у одређеној мери историјски условљени.
„У последње време, међутим, њихово доследно и прилично неочекивано поновно оживљавање наводи на питања. Циљ тих догађаја изгледа као промишљена стратешка политика САД и њихових савезника. Ако се томе додају сукоби у Сирији, Белорусији и Казахстану, може се с одређеном увереношћу претпоставити да у контексту санкционе политике главни циљ представља слабљење Русије, поред осталог, и стварањем жаришта дуж њених граница“, закључује политиколог.
